Niko nije pošteđen: Ako se OVO ne prepozna na vreme ima dugotrajni efekat!

Bilo bi baš romantično jedno veče uz plinsko svetlo, zar ne? Zamislite samo senke koje lampa stvara. Igraju po zidovima, čas vam se učini jedna slika, čas druga, čas treća… Koja je prava?

Pa miris petroleja, neka prigušena muzika, lagana hrana koja divno miriše i, što da ne, čaša nekog lepog pića. E, drage moje, nije plinsko svetlo baš sinonim za takvu vrstu večernjeg provoda. Koristi se u sasvim druge svrhe, potpuno obrnute od ove idilične slike.

Šarl Boaje i Ingrid Bergman maestralno su odigrali svoje uloge u istoimenom filmu reditelja Džordža Kjukora, premijerno izvedenom 4. maja 1944. godine. Uspeh ovog filma bio je van svih očekivanja.

Danas je sinonim za jednu vrstu psihološke manipulacije koja nikada nije izgubila na značaju i malignoj težini. Naziv ovog filma je našao primenu i u stručnoj literaturi.

Sumnja u sopstvenu procenu realnosti

Pod ovim pojmom podrazumeva se psihološka manipulacija kojom se neka osoba dovodi u sumnju u sopstvenu procenu realnosti, pa i pitanje sopstvenog identiteta. Mnogi od nas su iskusili ovaj fenomen na svojoj koži, ali se on teško identifikuje baš zbog toga što osoba sumnja u sebe. Ako se ne prepozna na vreme, može da ima dugotrajni efekat koji opustošuje ličnost.

Plinsko svetlo je zapravo vrsta psihološkog zlostavljanja gde se osoba, a nekada i grupa, preispituju o istinitosti sopstvenog opažanja realnosti, uključujući sećanja, misli, pa čak i događaje u kojima su učestvovali. Na ovaj način se osoba čini gotovo nesposobnom da procenjuje svoje stavove, misli, opažanja, osećanja. Osobe koje iskrivljavaju našu realnost na ovaj način imaju strah od osećanja bespomoćnosti, nesigurne su, tako da im ova vrsta dominacije pomaže da sačuvaju svoju celovitost.

Ceo tekst pročitajte na tosamja.media.