ŽENA KOJA POMERA GRANICE: Upoznajte Jasminu Aleksandrov, srpsku Spartanku
Ona trči kroz blato, pliva u ledenoj vodi, penje se uz konopac... Jasmina Aleksandrov (32) sa lakoćom savladava prepreke za koje je potrebna ne samo fizička, već i mentalna snaga.
Njen poslednji veliki uspeh je osvojeno drugo mesto na takmičenju Spartan race u Slovačkoj.
Staza dužine 47,35 kilometara imala je 4500 uspona i 60 prepreka, a lepa sportistkinja ju je prešla za malo više od 9 sati i tako se plasirala na Evropsko prvenstvo u Andori, koje se održava polovinom septembra.
Nekako imam utisak da se organizatori baš potrude da nam zagorčaju zivot, strateški nas testiraju psihofizički sa pozicioniranjem prepreka kako bi ih što teže prelazili, ne obazirući se na sve spoljne faktore kao što su ledena voda kroz koju smo plivali, vetar koji je brijao kroz celu Valčiansku dolinu i nerealne uzbrdice. Jao, uzbrdice, evo opet mi je izmamilo osmeh zadovoljstva, ali dok sam se penjala nije mi bilo bas sve jedno.
Telo trpi sve, a mentalno je pakao. Toliko različitih terena po kojim smo se penjali i silazili, bukvalno nisam znala šta mi je gore, uzbrdice ili nizbrdice. Na tridesetom kilometru su mi se toliko napunile noge da sam se jedva penjala , sve moguće tehnike sam koristila, ali već sam osećala grčenje u kvadricepsima. Ultimativni test je bio na tom poslednjem velikom usponu na kraju žičare. Kada sam posle izlaska iz šume videla da još nije kraj, jednostavno sam spustila glavu, stisla zube viknula na sebe nastavila sam gore i pala. Noga mi se zaključala, koleno izletelo, nepodnošljiv bol. Grč spazam, ne znam - sve. Mahinalno sam se okretala da vidim gde sam stala, da li sam upala u rupu ili šta se desilo. Legla sam u bolu i krenula da udaram nogu da je osposobim.
Na svu sreću, momci iz gorske sluzbe su pritrčali i počeli smo da guramo kamenom medijalnu glavu koja se toliko zgrčila da je sve ligamente povukla. Grč je pustio, koje olakšanje. I šta sad? Ništa, nekoliko minuta konsolidacije i uživanja u pejzažima sa najviših vrhova. I ja sam na nastavila da trčim. Tu poslednju veliku nizbrdicu sam trčala tj. hodala unazad kako ne bih punila prednje lože.
Upornost, izdržljivost i hrabrost da savladamo prvo sebe, pa onda i teren. Prvu Spartansku trku sam istrčala pre tri godine, i od prvog dana sam se zaljubila u ovaj ektremni sport. Najveće borbe na košarkaškom terenu sam uglavnom vodila sama sa sobom, tako da psihofizički napor koji doživljavam na trci mi ne predstavlja toliki problem.
Naučila sam da se spremam za neočekivano, da budem spremna na sve što može da me snađe usput i da adekvatno odreagujem na situaciju u kojoj se zateknem. Jedino što sigurno znam je da nema odustajanja, nema samosažaljevanja i nema demoralisanja. Telo prati što mu um kaze, ja znam da mogu.
S obzirom da živimo u patrijahalnom društvu, žene se i dalje bore za ravnopravnost, a pre svega za respekt suprotnog pola, kako u svakodnevnom životu tako i u sportu. Trudim se da delima razbijem predrasude, i da budem rame uz rame sa najspremnijim momcima iz sale koji me tretiraju kao sebi ravnog.
Nemanja i ja smo tim. On je moj oslonac i najveći prijatelj. Apsolutno me nikad nije sputavao u mojim željama i podvizima, a to je odlika velikih ljudi. Ja sam ponosna na to što sam supruga odličnog čoveka i drago mi je da me "trpi" svih ovih godina.
Najbitnija stavka je da trening nije kazna.
Vegetarijanac sam već 10 godina, a vegan 3. Moja ishrana je raznovrsna, iako su ljudi ubeđeni da jedem samo salate. Pored vitamina i hidrata, protein koji mi je neophodan crpim iz više izvora, tako da je sama edukacija o ishrani najbitnija.
Pomeranje sopstvenih fizičkih i psihičkih granica je za mene predstavljalo pravi izazov. Aktivno se takmičim 3 godine i posle profesionalne košarkaške karijere sa ponosom kažem da sam opet profesionalni sportista i elitni takmičar u novom sportu. Ove godine sam izborila plasman i kvalifikovala se i za Evropsko prvenstvo u Andori koje me čeka polovinom septembra, ali pre toga vodim ekipu Spartanaca iz "Hangara" koji se spremaju za takmičenje u Tirolu, Austriji.