TUPI BOL I GRČ U GRLU: Svaka žena je u OPASNOSTI - ne ignoriši znakove, vreme je za pomoć

Žena plače / Izvor: Profimedia/ilustracija

Verovati nekome da je zlostavljan, osnovno je pravilo u komunikaciji koja se zove humana. Ko nam daje za pravo da sudimo tim ženama? Mogla je svaka od nas da se nađe u nekoj od tih užasavajućih situacija. Verujte, mnoge i jesu, ali ćute.

Drage majke, sestre, bake, tetke, strine, ujne, zaove, jetrve, snaje, prijateljice, kume, drugarice, koleginice, komšinice, poznanice, vaspitačice, učiteljice, nastavnice, profesorke, mentorke, direktorke, načelnice, tetkice u školi, trenutak je da naučimo da slušamo.

I da čujemo.

Možda nikada pre nije bilo toliko važno da čujemo jedna drugu umesto što se obrušujemo jedna na drugu. Ženska solidarnost nije fraza, ona je stanje svesti koje ukazuje na neophodnost empatije, tako retkog osećanja danas. Ne, nije to simpatija, ne brkajmo pojmove. Empatija je sposobnost da se oseti i prepozna osećanje nekog drugog. Da li smo za to spremne?

Čini mi se, baš i nismo. U redu, ljutite se na mene, ali događaji čiji smo savremenici (kako lep izraz za stanje koje bih opisala kao zastrašujuće) opominju nas da dizanjem glasa jedne protiv druge slabimo teškom mukom stečenu poziciju ravnopravnosti.

Ne pristajem da me svrstavate ni u jednu grupu (mislim na feministkinje ili one koje to nisu). Ja sam žena, psiholog i psihoanalitičar sa bogatim kliničkim iskustvom, i u tom smislu uzimam slobodu da nešto pojasnim.

TO SE ZOVE HRABROST

Mislila sam da urednice ove rubrike možda i neće pustiti ovaj tekst, tema je suviše teška za portal koji se bavi nekim drugim pitanjima. Ali, verujem da je možda i važnija od nekih drugih tema kojima sam se i ja i te kako bavila.

Sada znamo da postoji nasilje nad ženama. Znamo, ali da li reagujemo? I ako reagujemo, kako reagujemo?

Ceo tekst možete pročitati na tosamja.media.