ZA OVAKVE STVARI IZ PROŠLOSTI SE SVI PITAMO GDE NAM JE BILA PAMET, a evo šta možemo da uradimo da do toga ne dođe

Tosamja.media / Izvor: Shutterstock

Velika je veština živeti u sada i ovde. To nikako ne znači poricanje prošlosti, ili daleko bilo odricanje od planova, ideala, novih puteva u životu. Znači samo da budemo u životu sada da bismo znali šta ćemo sa njim ubuduće

Koliko smo se samo puta našle u situaciji da poželimo da se nešto, nama neprijatno ili nepoželjno, već završilo. Verovatno mnogo puta. Dovoljno, da je neko smislio izreku: Kad bi danas bilo juče. To bi, kad bi samo moglo, značilo da ono čemu ne samo da se ne radujemo, nego od njega strepimo i gledamo da ga nekako zaobiđemo, bude iza nas.

Mnogo je takvih situacija u kojima se osećamo bespomoćno, nejako, nedoraslo, kao neko kome je učinjena nepravda, nesnađeno. Da ih ne nabrajam, svima su nam poznate.

A šta bi bilo da je to bilo juče? Bilo bi teško, nekada bolno, svakako mučno, ali, ali, ali, bilo bi nešto što je prošlo i što je iza nas. Dakle, muka manje. Nekada i to manje mnogo znači. Ono što nas zapravo muči nije samo muka koja predstoji, nego nepoznavanje kvaliteta te muke. Kada poznajemo „neprijatelja” znamo i kako da izađemo na kraj s njim.

Najgora je neizvesnost. I očekivanje. Naravno, sem situacija za koje znamo da će doneti radost, ali one sada nisu tema. O tome drugi put.

Ceo tekst pročitajte na tosamja.media

tosamja.media