IZGUBIĆEŠ MNOGO AKO OVO RADIŠ ZBOG STRAHA: Svi prave JEDNU grešku zbog koje KASNIJE mogu GORKO ŽALITI
Stvarno, zbog čega se plašimo onlajn psihoterapije? Naravno da je mnogo lakše, da ne kažem prirodnije, komunicirati uživo, ali sad – šta je, tu je. Nova realnost, termin koji je sve češće u upotrebi, nameće i nova pravila komunikacije. Pre bih rekla da uvodi nove mogućnosti tamo gde stare više ne funkcionišu, bar ne onako kako smo navikli.
Situacija u kojoj se nalaze dve osobe, jedna koja želi da razmeni mišljenje sa nekim stručnim, neutralnim licem i druga koja može da ponudi tu pomoć, poznata je iz različitih filmova, romana, za neke i iz života. Dve osobe koje se ranije nisu srele i moguće nikada više se ni na jednom mestu neće sresti, razgovaraju o intimi jedne od njih. Nekada to bude burno, nekada kamerno, nekada tužno, a na kraju i veselo. Bude i prođe. Rečeno ostaje u glavama dva učesnika i nikada ne vidi svetlost dana, osim ako onaj ko priča, ne želi da o tome priča i drugima.
Jedinstveno iskustvo
Ta zatvorenost u jedan zajednički unutrašnji prostor, živa razmena onoga što jedan govori, a drugi čuje i tumači, jedinstveno je iskustvo. Mnogi se uplaše od toga i kada se dešava uživo, jedan na jedan. Uglavnom oni koji se teže suočavaju sami sa sobom i koji imaju strah od toga da će taj drugi naći načina da uđe u njihov mozak, vidi šta je unutra, ili ga čak i preuredi kao nekakvu slagalicu. To je velika zabluda. Terapeut nema takvu moć, a i ne želi je. To je osoba koja ima teorijska i praktična iskustva, poznaje psihologiju čoveka, ima empatiju i želi da pomogne. Ne može da pomogne ako ne zna o čemu se radi, ne sme da nameće svoje stavove, ne daje zadatke i ne prekraja ničiji život. Sve je u rukama onoga ko traži pomoć i spreman je da je dobije. Dakle, ovde nema jačeg i slabijeg, pametnijeg i manje pametnog, ima susreta dva bića u nalaženju najboljeg rešenja koje će poboljšati kvalitet života onoga ko je to želeo. Ta vrsta iskustva zaista je jedinstvena, jer verovatno nikada niko nije znao više o toj osobi od terapeuta, često ni ta osoba sama o sebi. Znamo da je fizička prisutnost u istoj prostoriji nešto što uliva sigurnost, daje osećaj intime i sigurnosti da nijedna informacija neće izaći odatle. Ušuškanost u prepoznatljivost prostora i prisustvo oba učesnika ovog svojevrsnog dijaloga, vreme koje je uvek isto, neka mala pravila kojih se oba učesnika pridržavaju, osnove su za razvijanje poverenja. Tako to funkcioniše više od jednog veka.
Kad, evo iznenadne promene. Nešto što je zadesilo ceo svet, zadesilo je i nas. To je nešto malo, nevidljivo golim okom, opasno i nepredvidljivo, uz to zajednički neprijatelj svakog čoveka na kugli zemaljskoj. Dakle, sada imamo zajedničkog neprijatelja i zajedničku pretnju. Nije stvar fantazije, imaginacije, proizvoljne pretpostavke. Stvar je realne opasnosti. Neki se plaše manje, neki više, neki negiraju opasnost pa se tako i ponašanju prema sebi i drugima (grdna greška), ali nema osobe koja je bez reakcije na ovo.
Da bi se ljudi u što većem broju zaštitili od ove opasnosti, mnogi su prešli na onlajn komunikaciju. To su, pre svega, velike firme, ali i one mnogo manje, čija vrsta posla dozvoljava rad „od kuće”. Složićemo se da nije baš isto, ali ćemo se složiti i da je, u zdravstvenom smislu, bezbednije. Naći će se tu hiljadu razloga kojima će ljudi argumentovati zbog čega je jedno rešenje bolje od drugog, ali okolnosti uslovljavaju i prilagođavanje na novo. Mogućnost prilagođavanja i primene ranije stečenih iskustava u novim situacijama jedna je od odlika inteligencije. Pa, iskoristimo je.