BORKOVIĆ ZA SRBIJU DANAS: Daću kuci ime Putin! (VIDEO)

On je jedan od istinskih heroja sportske 2014. godine u Srbiji, simpatičan dvometraš iz Pančeva, beskrajno prijatan i predusretljiv momak koji ne poznaje veštački stvorene granice između "zvezda" i običnih ljudi, momak koji je u minuloj godini pomerao granice realnog u svetskom auto sportu, osvojivši srca poklonika trka WTCC šampionata širom sveta, ali i svojih najvećih konkurenata. "Čudovište sa Tamiša", kako je sâm sebe u šali nazvao tokom razgovora za portal Srbija Danas, aludirajući na svoju košarkašku visinu - srpski automobilista Dušan "Duca" Borković.

U opuštenom tonu, lišeni bilo kakvih profesionalnih "stega" koje bi s obzirom na njegovu urođenu otvorenost predstavljale samo opterećenje, govorili smo sa Borkovićem o tome kako je u debitantskoj sezoni u Svetskom šampionatu turističkih vozila (WTCC), vozeći privatni "ševrolet", stigao do svog prvog podijuma, što je redak podvig za novajliju u ovom takmičenju, jednom od tri najjače svetske serije u kalendaru Međunarodne automobilske federacije (FIA).

- Sezona je počela kako se samo poželeti može. U Maroku sam postigao rezultat u kvalifikacijama koji niko nije mogao ni da sanja, jer sam imao minimalan broj testova. Greškom tima diskvalifikovan sam, iako sam bio peti. U drugoj trci mi se auto zapalio, pa sam izgubio sigurno treće mesto. Nakon toga imao sam i udes sa Loebom u Francuskoj, da bih na “Hungaroringu“ imao siguran podijum, ali su me diskvalifikovali, opet zbog greške tima – prisećao se Borković pehova koji su ga zadesili i nastavio:

- Tu sam psihički mnogo pao i od tada kreće ta moja loša sreća. I u Argentini su me diskvalifikovali, a bio sam najbolji “ševrolet“ na stazi. Potom mi je u Pekingu pukla guma u kvalifikacijama od kojih ja, inače, najviše očekujem.

Ipak, posle svih pehova stigla je nagrada za ogroman trud uložen tokom sezone. Borković je na čuvenoj stazi “Suzuka“ osvojio drugo mesto kojem su se mnogi možda nadali, ali i u koje je malo ko verovao već u uvodnoj sezoni u takmičenju.

- Niko nije očekivao da u prvoj sezoni mogu da stignem do podijuma. Nisam ni ja! Nisam ja u fabričkom “citroenu“ koji je “težak“ 100 miliona evra, pa da se uvek očekuju podijumi. Za mene je uspeh bio da završim među deset, jer je to iz mog ugla, sa mojim timom i automobilom koji sam vozio, kao da sam prvi.

Na svoju, ali i veliku žalost svojih brojnih, mahom novopečenih fanova u Srbiji, simpatični Pančevac nije bio u stanju da nastupi u poslednjoj trci šampionata u Makaou. Dvojaki su razlozi takvog epiloga. Duga sezona ispunjena već pomenutim pehovima značajno je probila budžet tima, a ostavila je traga i na Ducinom zdravstvenom biltenu.

- Mnogo toga sam prošao da stignem ovde gde sam sada. U automobilizmu sam 20 godina, imao sam i neke ozbiljne povrede. Lomio sam ruku zbog koje mi je jedna koska kraća. U poslednje vreme trpim velike bolove usled naporne sezone. Kod svakog okretanja volana trpim nesnosan bol, a tu volan nije kao kod običnih automobila, već svaki okret traži ogroman napor – objasnio je Borković razloge zbog kojih nije mogao da učestvuje na završnoj trci sezone.

- U godini pred nama voziće se takmičenje “Yokohama Drivers Trophy“ na kojem ćemo se nadmetati za titulu šampiona sveta u generalnom plasmanu, ali i šampiona među privatnim timovima. Tu vidim svoju šansu, da u borbi za bodove, sa vozačima koji su u istoj ili sličnoj poziciji kao ja, vidim gde sam.

-  Pregovori za predstojeću sezonu su još uvek u toku. Sredinom januara ćemo znati sve tačno. Ali bez obzira na tim i automobil, ja ću dati sve od sebe da postignem što bolje rezultate.

- Ide. Toliko da nisam ni ja svestan kako lepo ide. Kad pomislim kako je bilo kada sam pre pet godina sedeo pred televizorom, pratio WTCC i razmišljao: “Kako ja da stignem tamo?“ To ti je kao da sedaš na bicikl i želiš da odeš na mesec. A eto, pet godina kasnije doživeo sam da osvojim drugo mesto na “Suzuki“. Nestvarno...

- Bio sam impresioniran Japanom. Tom zemljom, narodom, kulturom i svime što sam video. Kada sam došao na “Suzuku“, nisam mogao da verujem da sam tu. Šetao sam stazom i želeo sam da “pojedem“ asfalt od tog nestvarnog osećaja da sam zaista tu, na mestu na kojem je toliko velikih šampiona vozilo – Sena, Prost, Šumaher... I onda se desilo ono što se desilo.

- Imao sam malih problema, jer je prošle godine u Le Manu poginuo jedan čovek, pa je nakon toga FIA donela propis da vozač mora da sedi šest centimetara od “rol bara“ (zaštitnog “kaveza“ za slučaj udesa, prim. aut.), a ja ako bih se pomerio šest santimetara unapred udarao bih u volan! Tako da bi mi bilo opasnije da tako vozim nego ovako. Zbog toga su nam tražili brojne dozvole kako bih mogao da vozim i na kraju su mi, ipak, dozvolili.

- Pa, to je ono što je najsmešnije - Loeb. Samo Loeb! Smatram da je on najbolji vozač na svetu, najkompletniji. U koji god automobil da ga staviš, mislim da bi vozio na nivou na kojem ne mogu da ga sustignu.

- Iako sam ja njega tamo “pobedio“, za mene je on najveća zvezda i najveći trkač svih vremena. Šta god vozio, on može da bude prvi. I da je vozio Formulu 1 bio bi u vrhu. Jer on je robot! On nema tu emociju, koju mi ostali imamo, da mu “smeta“ dok vozi.

- Da bi se ušlo u neki od fabričkih timova, neophodno je nekoliko godina dokazivanja, dobrih rezultata u kontinuitetu, a ne samo na jednoj trci. Problem sa mojom vožnjom je i što dolazim sa malog tržišta. Broj ljudi koji mene u Srbiji prati je relativno mali za njihove standarde. Njih interesuju tržišta poput kineskog. Na primer, Citroen je angažovao Ma Čing Huaa koji je u Kini velika zvezda i zahvaljujući kojem su značajno povećali prodaju automobila u toj zemlji, od čega su zaradili nekoliko desetina miliona evra. Isto tako je i sa “Pečitom“ Lopezom koji je drugi čovek po popularnosti u Argentini, posle Lionela Mesija.

- Ono što bih ja uradio sâm za pet godina, oni bi od mene napravili za godinu dana, ulaganjima u razvoj, testovima, radom sa inženjerima, psiholozima. Za godinu dana bio bih mašina! Ali, pošto dolazim sa srpskog tržišta, sve to ide mnogo sporije.

- Posle trke u Japanu prišao mi je direktor Honde koji je bio oduševljen mojim rezultatom i, pre svega, stabilnošću koju sam pokazao u trci uprkos tome što su me jurili Koronel i Mihilic. To znači da ako se i sledeće godine budem dokazao, možda bih kroz par godina mogao da se nađem u fabričkoj Hondi. Onda je sve mnogo lakše, pre svega pronalaženje sponzora s kojima je mnogo lakše pokrivanje troškova takmičenja.

- Cilj mi je da ostanem u WTCC-u još deset godina. Da stalno napredujem, uđem u vrh i izborim se za mesto fabričkog vozača. Kad bih sutra prestao da vozim mogao bih da kažem da sam mnogo postigao. Bio sam na podijumu Svetskog prvenstva, trkao sam se sa Loebom, uspeo i da ga pobedim, a on mi je idol. Naravno, ne planiram ovde da se zaustavim, cilj mi je da jednog dana budem prvi.

- Moraću mnogo da radim na mentalnoj stabilnosti, u čemu će mi pomagati i psiholozi. Takođe, planiram da unajmim i nekog iskusnog starog trkača koji će mi biti kao mentor. Nešto kao što je Novak (Đoković) uradio sa (Borisom) Bekerom. Možda on mene ne može da nauči vožnji, ali može da mi pomogne u podešavanjima i telemetrijama automobila, a tu se dobijaju ili gube tih nekoliko desetinki na kojima možeš da izgubiš pet pozicija.

- Mislim da sam svuda dobar. Na brdu imam sposobnost da iz svoje hrabrosti izvučem iz prvog pokušaja ono što bi neko možda iz trećeg. U reliju sam brz, ali previše “napaljen“, zbog čega pravim udese. Tu bih morao da smanjim tempo. Kružne staze su za mene psihički najzahtevnije, jer traže preciznost poput švajcarskog sata. Taj ispit tek treba da položim.

Velikog udela u profesionalnim rezultatima i ostalim životnim uspesima Duce Borkovića imala je supruga Andrijana. Upoznali su se 2011. putem društvenih mreža, dok je ona igrala košarku u Americi, i vrlo brzo uspostavili sjajan odnos koji je krajem 2012. krunisan brakom. Danas, Andrijana je jedna od najbitnijih osoba njegovog tima, menadžerka koja suprugov automobil poznaje gotovo kao i njegovi mehaničari. Jednako prijatna i (skoro jednako) visoka kao i simpatični Pančevac, brzo nam je pokazala koliko skladno funkcionišu zajedno, budući da smo uspeli da je "uvučemo" u razgovor.

- Kada smo se upoznali, bila sam apsolutno svesna čime se on bavi. I ja sam sportista, tako da mi je bilo jasno šta sve podrazumeva bavljenje njegovim poslom. I putovanja i obaveze, i sve mi to prija. Ipak, do sada je sve to bilo na evropskom nivou, a sa prelaskom u svetsku seriju, sve je to podignuto na viši nivo, tako da je cela godina bila jedno veliko prilagođavanje za nas – započela je Andrijana Borković, a potom nastavila:

- Bilo je mnogo izazova i zato mi je drago što je uspeo da uspešnu sezonu i naš celokupni rad kruniše tim drugim mestom u Suzuki... Tako da se ja ništa ne pitam (smeh). Moj i posao našeg tima je da mu olakšamo da sve to što treba da radi, čini na što bolji način tako što će biti fokusiran samo na vožnju.

- Ja sam u tom momentu toliko utrnula da uopšte nisam odreagovala kako bih očekivala. Oko mene su svi plakali od sreće, dok ja zbog brojnih obaveza nisam u tom momentu ni bila svesna šta se desilo. Tek naknadno, gledajući snimak sam zaplakala od sreće. I sad kad pogledam taj video se naježim - euforično se prisetila Ducinog uspeha Andrijana i nastavila:

- Zaista je neverovatno koliko njega vole. Svi ga cene i poštuju, radovali su se i mehaničari protivničkih timova njegovom uspehu. Jer on je u WTCC-u kao neki Žirafica Dobrić (smeh). Samo ide i smeje se i ljudi to znaju da prepoznaju. Čak i kada pogreši, on ode odmah i izvini se i izgrli sa konkurentom, dok drugi nisu takvi, uglavnom su prgavi, proradi ego među njima... Čak je i glavni menadžer tima zvanično rekao kako nisu nikad imali vozača koga je ceo “grid“ toliko voleo...

U tom momentu prekinuo nas je jedan nesvakidašnji momenat koji najbolje oslikava kakvu je vrtoglavu slavu Borković za kratko vreme stekao u Srbiji. Dok smo sedeli i pričali sa Ducom saradnica iz njegovog PR tima “natrčala“ je u novinama na ukrštenicu sa Dušanovim likom.

- Evo, Duca je počeo da iskače iz frižidera - “ispalila“ je kao iz topa Andrijana, dok je srpski dvometraš u svom stilu šeretski dodao:

- To bih jedino znao da pogodim. Samo ne bih znao da li je Dušan ili Duca Borković. Ček' da vidim koliko slova ima...

Jedan od momenata koji je možda odredio tok Borkovićeve karijere i najavio blistave rezultate bio je susret sa Mikom Hirvonenom 2009. godine, kada je na brdskim stazama Avale vozio egal "brzince" sa poznatim vozačem WRC-a, najviše svetske reli serije.

- To su počeci u kojima sam pokazao da bih mogao da budem brz i na internacionalnoj sceni. Kada sam prvi put video Hirvonena tresao sam se. Nisam mogao da verujem da uopšte pričam sa tim čovekom. On je vozio WRC auto, a ja “N“ seriju koja nema "blage veze" sa njegovim, koja je mnogo sporija nego njegov (micubiši) “lanser“. I pored toga postizao sam vremena koja su bila skoro kao njegova, u šta on nije mogao da veruje. Hirvonen nije klasa Loeba, ali je i on “ekstreman“ vozač.

- Ne, sigurno je najveći. Ubedljivo!

- Da postanem ćaća! S obzirom na to da još uvek nisam, a izuzetno sam familijaran čovek. Volim kada su mi svi na okupu. Andrijana i ja nismo klasičan bračni bar, pošto smo i na poslu i privatno zajedno. Hvala Bogu, sjajno funkcionišemo, pa bih zaista bih voleo i da se ostvarimo kao roditelji. Međutim, u ovom trenutku malo bi bilo nezgodno jer imamo mnogo obaveza. Malo bi nas to “usporilo“. Naročito, Andrijanu. Ona je ta glavna karika koja nosi sve. Iako ja držim volan, ona je ta koja vodi ceo proces u WTCC-u.

- Celokupna porodica, ali na prvom mestu rođeni brat Strahinja i Andrijana. Naravno, i otac i majka. Otac me je uveo u auto sport, uložio sve kako bih stigao ovde gde sam sada. Bilo je jako teško, ali uspeli smo.

Kao jedan od najznačajnijih momenata u 2014. Borković ističe susret sa najboljim teniserom sveta Novakom Đokovićem. Dvojici velikih šampiona su se, na obostrano zadovoljstvo, putevi ukrstili početkom oktobra u Šangaju. Svetski reket broj jedan je tada igrao turnir ATP Masters serije 1000, dok je Duca vozio deseti WRCC vikend u sezoni.

- Novak je divan dečko. Momak koji brine o svemu, dao mi je mnogo dobrih saveta u vezi sa psihom, smirivanjem, fokusom – veoma pohvalno je govorio o Đokoviću naš automobilista, dok nam je usplahireno pokazivao SMS čestitku na uspehu u Japanu koju je dobio lično od najboljeg tenisera sveta.

- Mnogo mi znači njegova podrška. Ima mnogo ljudi koji imaju predrasude prema njemu zbog toga što je uspeo, pa su ljubomorni, ali je on zaista sjajan. Kada vidim neke loše komentare o njemu svaki put se iznerviram. Verovatno će i mene to stići, mada je još rano za to, još nisam na tom nivou.

- Da. Maza nam je kao član porodice – rekao je uz smešak naš as, a onda ispričao zanimljivu anegdotu:

- Ako Maza bude rodila muško, daću mu ime Putin, zato što nam se tog dana kada je on bio u Beogradu, Maza parila. Pošto joj je “dečko“ sa Novog Beograda imali smo silne peripetije kako da stignemo do njega tog dana. Tako da sam rešio da se zove Putin. Andrijana hoće da me ubije zbog toga, ali meni je super (smeh).

- Želim da ja i ceo moj tim budemo svetski šampioni!