"Bugari su prvi na udaru, a Srbi odmah za njima"

Turska je zemlja u žestokom naletu. Zemlja od 780.000 kvadratnih kilometara (kao tri bivše Jugoslavije) i 78 miliona stanovnika (3,5 puta više od SFRJ) trenutno je sedamnaesta ekonomija sveta. Predsednik Erdogan je postavio cilj: do 2023. (stogodišnjice Republike) biti među 10 najvećih.

Za ekonomsku moć Turska može da zahvali dvoma faktorima. Prvi je sekularni poredak, delo Mustafe Kemala Ataturka (odvajanje religije od države), kojim se zemlja oslobodila verskog balasta i usredsredila na društveno-ekonomski napredak radi dostizanja evropskih sila. Drugi je Amerika koja je još u Drugom svetskom ratu planirala da Tursku koristi kao branu sovjetskom uticaju. U tom smislu su u Turskoj sagrađene američke vojne baze, postavljene dalekometne rakete, a stizao je i zapadni kapital.

Godine prihvatanja sekularne realnosti su daleko iza. Bogatija nego ikad u modernoj istoriji, Turska je samopouzdana zemlja koja se više ni ne žali što verovatni nikad neće postati član EU, na čijim vratima čeka od 1990. godine.

Turska  spoljnopolitička agilnost

Svesna svoje moći, ali i značaja koji ima za najjaču svetsku silu, SAD, Turska poslednjih godina vodi sve ekspanzivniju i aktivniju spoljnu politiku.

Sebi je dozvolila da zahladni odnose sa Izraelom, nešto što susedne muslimanske zemlje ni ne pomišljaju. Sirijski rat umnogome se rasplamsao zahvaljujući pomoći oružanim grupama koje se bore protiv snaga vlade iz Damaska, a optužbe govore i o potpori Islamskoj državi. Sirija je je regionalno bitna, ima uticaj na Liban, religijski je drugačija od Turske, a pride je eksponent Irana, koji je uz Tursku i Saudijsku Arabiju pretendent na vodeću zemlju regiona.

Pored američke zaštite, Turska koristi i zavadu između Zapada i Istoka. Erdogan je od Rusije i Kine zatražio ulazak u Šangajsku organizaciju za saradnju, dok je kupovina naoružanja od Kine bila simbolička poruka SAD o sve većoj samostalnosti u spoljnom delanju.

Od skorijih dešavanja, potpisivanje ugovora sa Rusijom o Plavom toku, zameni za Južni tok, pokazuje da ni sa evropskom unijom neće biti popustljivosti kao nekad, već više razgovora na ravnoj nozi.

U celoj toj situaciji, Balkan bi mogao da bude poligon za pokazivanje turske ekonomske i diplomatske sile. Posete Redžepa Erdogana Prizrenu i Sarajevu i reči "Kosovo je Turska" i "Ko dirne Bošnjake, imaće Tursku protiv sebe" jasna su najava budućeg upliva zemlje sa Bosfora u zbivanja na Balkanskom polustrvu.

Značajne populacije muslimana u Bugarskoj, Makedoniji, Srbiji i BiH prilika su da Turska koristi versku srodnost kao sredstvo pritiska na pomenute zemlje.

Islamska supersila - potreba svetskog lidera

Milorad Ekmečić, istoričar i član Srpske akademije nauka i umetnosti, osvrnuo se na jačanje Turske. On veruje da osim turske volje za usponom postoji i plan Sjedinjenih Američkih Država i da je on konstanta u istoriji.

Napoleon je smatrao Carigrad ključnom svetskom tačkom. Bio je za saradnju sa islamom i okviru toga postojanje jedne jače islamske zemlje, sa kojom bi se sarađivalo i uticalo na ostali muhamedanski svet. Sličnu zamisao imali su Germani u oba svetska rata, a pogotovo Hitler u Drugom svetskom ratu. Vođa Trećeg rajha tako je želeo da ima miran Bliski istok, čiju bi naftu nesmetano eksploatisao. 

Ekmečić tako u Turskoj prepoznaje novu islamsku silu jer ona osim potencijala, "koje ima i Egipat", pokazuje i volju za preuzimanjem liderstva na Bliskom istoku i Balkanu.

"Bugari su, kao u Srednjem veku, prvi na putu turske ekspanzije, a Srbi drugi", kazao je akademik u intervjuu za "Pečat".