ČEHOV O STANIJI I SORAJI: Čuveni pisac imao je problem sa starletama!

Čehov se proslavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim prelazi na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvara u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađuje i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.

Već smo pročitali kako je Čehov analizirao kulturne ljude i saznali smo da je smatrao da kulturni ljudi imaju osam osobina! Međutim, da li ste znali da je Čehov pisao i o starletama?

Anton Pavlovič Čehov davne 1886. godine napisao je priču "Putnik prve klase". Imao je, dakle, svega 26 godina kada je uočio problem koji učenom svetu izaziva razlika između popularnosti i uspeha.

Priču objavaljujemo u celosti. Iako je dugačka, trebalo bi da je pročitate. Verujte nam, nećete se pokajati.

Putnik prve klase tek što je ručao na stanici pa, zagrejan malo, leže na plišano kanabe, slatko se ispruži i zadrema. Pošto je prodremao ne više od pet minuta, on pogleda čežnjivim očima svoga suseda, koji je sedeo prema njemu, osmehnu se i reče:

- Moj pokojni otac voleo je da mu posle ručka seljanke češu tabane. Sav sam se na njega nametnuo, ali samo s tom razlikom što mene uvek posle ručka ne svrbe tabani, već jezik i mozak. Volim, siromah, da mlatim praznu slamu posle dobrog ručka. Dozvoljavate li mi da porazgovaram s vama?

- Budite tako dobri – odgovori vis-à-vis.

- Posle dobrog ručka meni je dovoljan najmanji povod da mi se u glavu uvuku đavolski krupne misli. Na primer, maločas smo ja i vi videli kraj bifea dva mladića, i vi ste čuli kako je jedan od njih čestitao drugome popularnost. "Čestitam vam" , veli, "vi ste već popularni, i počinjete da stičete slavu." Svakako, to su glumci ili neka mala novinarska piskarala. Ali nije u tome stvar. Mene, dragi gospodine, interesuje sad pitanje šta treba upravo razumeti pod rečju slava ili popularnost? Šta vi mislite? Puškin je nazivao slavu zakrpom od zlata na staroj odori i mi je svi shvatamo kao Puškin, to jest više ili manje subjektivno, ali niko još nije dao jasnu, logičnu definiciju te reči. Ne znam šta bih dao za takvu definiciju!

- Šta će vam ona sad?

- Vidite, kad bismo mi znali šta je slava, nama bi, možda, bio poznat i način kako se do nje dolazi – reče putnik prve klase razmislivši malo. - Treba da vam napomenem, dragi gospodine, da kad sam bio mlađi, težio sam svom svojom dušom da postanem poznat. Popularnost je bila, tako reći, moje ludilo. Zbog nje sam učio, radio, provodio besane noći, ostajao bez kore hleba i gubio zdravlje. I čini mi se, ukoliko mogu da zaključim objektivno, imao sam sve uslove da dođem do nje. Prvo, po zanimanju sam inženjer. Dosad sam napravio u Rusiji dvadesetak veličanstvenih mostova, uveo sam u tri varoši vodovod, radio sam u Rusiji, u Engleskoj i u Belgiji... Drugo, napisao sam bezbroj specijalnih ogleda iz svoje struke. Treće, gospodine moj, još od detinjstva osećao sam sklonost prema hemiji; bavio sam se u slobodnim časovima tom naukom, našao sam način dobijanja nekih organskih kiselina, tako da ćete moje ime naći u svim stranim udžbenicima hemije. Sve vreme bio sam u službi, dogurao do redovnog državnog savetnika i moj službenički list ničim nije umrljan. Neću da zamaram vašu pažnju nabrajanjem svojih zasluga i radova, reći ću samo to da sam učinio kudikamo više od mnogih popularnih ljudi. Pa šta? Eto, već sam star i tu sam da umrem, tako reći, a popularan sam isto toliko koliko, eto, i ono crno pseto što juri nasipom.

- Ko zna? Možda ste i popularni.

- Hm!.. Pa eto, da navedemo probe radi... Recite, jeste l' čuli kadgod za Krikunova?

Vis-à-vis diže oči uvis, razmisli i zasmeja se.

- Ne, nisam čuo... - reče on.

- To sam ja. Vi ste čovek inteligentan i u godinama, niste čuli nijednom za mene, to je veoma ubedljiv dokaz! Verovatno, boreći se za popularnost, ja nisam uopšte radio ono što je trebalo. Nisam znao prave metode i, želeći da uhvatim slavu za rep, nisam joj prišao s prave strane.

- Koji su to pravi metodi?

- A đavo bi ih znao! Reći ćete: talent? Genijalnost? Retke sposobnosti? Uopšte ne, moj gospodine... Uporedo sa mnom živeli su i stvarali karijeru ljudi prilično prazni u poređenju sa mnom, ništavni, pa čak i rđavi. Radili su milion puta manje od mene, nisu baš bili revnosni, nisu se isticali talentom, niti se borili da steknu popularnost, a pogledajte ih samo! Njihova imena stalno se sreću u novinama i u razgovorima! Ako vam nije dosadno da slušate, objasniću vam i na primeru. Pre nekoliko godina sadio sam u gradu K. most. Treba da znate da je u tom odvratnom mestu bilo očajno dosadno. Da ne beše žena i karata, čini mi se da bih poludeo. Elem, pošto je to odavno bilo, reći ću da sam se iz dosade spanđao sa jednom pevačicom. Đavo bi je znao, ali svi behu oduševljenji njome, a ja mislim, kako da vam kažem, da je to bilo najobičnije, osrednje stvorenje, kakvih je bezbroj. Devojka lakomislena, kapriciozna, gramziva, a uz to i luckasta. Ona je mnogo jela, mnogo pila, spavala do pet časova uveče... i to je, mislim, sve. Smatrali su je za koketu, to je bila njena prodesija, a kad su hteli da se o njoj izraze literarno, zvali su je glumicom i pevačicom. Nekad sam strasno voleo pozorište, i zato me ta pustolovna drskost da se neko nazove glumicom razbesnela, đavo bi ga znao koliko! Nazivati sebe glumicom ili čak pevačicom, moja pevaljka nije imala ni najmanje prava. To beše stvorenje sasvim bez talenta, neosećajno, može se čak reći bedno. Koliko se ja razumem, ona je pevala odvratno, sva draž njene "umetnosti" sastojala se u tome što je ritala nogom kad je bilo potrebno i nije se zbunjivala kad se ulazilo kod nje u budoar.

Vodvilje je birala sama, obično prevedene, sa pevanjem, i to one u kojima je mogućno razmetati se u tesnom muškom odelu. Jednom rečju... pfuj! Elem, molim da me slušate. Pamtim kao da je danas bilo, beše svečano otvaranje novopodignutog mosta. Vršeno je osvećenje, držani su govori, dobijani telegrami i ostalo. Ja sam, znate, drhtao pred svojim delom i stalno sam se plašio da mi srce ne prepukne od autorskog uzbuđenja. Stvar je prošla i ne treba biti skroman, pa ću vam zato reći da mi je most ispao sjajan! To nije bio most već slika, prava divota! Pa ko da se ne uzbudi kad otvaranju prisustvuje cela varoš. "E, mislio sam ja, sad će publika sve oči upreti u mene. Kuda da se skrijem?" Ali uzalud sam se, gospodine moj, uznemiravao... avaj! Na mene, sem zvaničnih lica, niko ne obrati ni najmanju pažnju. Stajali su kao rulja na obali, gledali kao ovnovi u most, i nimalo im ne beše stalo ko ga je gradio. I, đavo ih je njihov znao, od tada, uzgred budi rečeno, prezreo sam tu našu uvaženu publiku. Ali da nastavimo. Najednom, publika se uznemiri: o, o, o... Lica se razvukoše, ramena zatalasaše. "Mora biti da su me opazili", pomislih. Ma kakvi! Pogledam, kroz gomilu se probija moja pevaljka, a za njom rulja mangupa; ka ovoj povorci užurbano jure pogledi gomile. Otpoče šapat hiljade glasova: "To je ta i ta... Divna je! Čarobna! Tom prilikom i mene primetiše... Neka dva žutokljunca, mora biti tamošnji ljubitelji scenske umetnosti, pogledaše u mene, zgledaše se i prošaputaše: "To je njen ljubavnik!" Kako vam se to dopada? A nekakva neugledna ličnost u cilindru, sa davno neobrijanom njuškom, dugo je obletala oko mene i zatim mi se obrati rečima:

- Znate li ko je ona dama što ide na onoj strani obale? To je takva i takva... Glas joj je ispod svake kritike, ali vlada njime do savršenstva!..

- A da li mi vi možete reći – upitam ja neuglednu ličnost – ko je gradio ovaj most?

- Zaista ne znam! - odgovori osoba. - Nekakav inženjer!

- A ko je – pitam – u vašem K. zidao Sabornu crkvu?

- I to ne mogu da vam kažem.

Dalje sam pitao koga u K. smatraju za najboljeg pedagoga, ko je najbolji arhitekt, i na sva moja pitanja neugledna ličnost odgovarala je da ne zna.

- A je l' te, molim vas – upitam na kraju – s kim živi ova pevačica?

- S nekim inženjerom Krikunovom.

- E, gospodine moj, kako vam se to dopada? Ali dalje... Minezengera i guslara sad više nema na belom svetu, i popularnost se stvara gotovo isključivo preko novina. Sutradan posle osvećenja mosta, nestrpljivo uzimam mesni "Glasnik" i tražim u njemu o svojoj ličnosti. Dugo prelećem očima sve četiri strane i, najzad... tu smo! Ura! Počinjem čitati: "Juče, po lepom vremenu i u prisustvu ogromne mase skupljenog sveta i njegovog prevashodstva gospodina načelnika gubernije tog i tog i ostalih vlasti izvršeno je osvećenje novopodignutog mosta, itd." A na kraju: "Na osvećenju, blistajući lepotom, prisustvovala je između ostalih i ljubimica K-ske publike, naša talentovana glumica ta i ta. Po sebi se razume da je njena pojava izazvala senzaciju. Zvezda je bila obučena, itd." O meni da je bilo bar jedne reči! Bar pola reči! Ma koliko da je to nedostojno, ali verujte mi, ja sam tada čak i zaplakao od jeda!

Umirio sam sebe time što je to glupa provincija, da od nje ne treba ništa očekivati, a da za popularnost valja ići u duhovne centre, u prestonice. Uzgred budi rečeno, u to vreme u Petrogradu se nalazio jedan moj rad, podnet na konkurs. Bližilo se vreme konkursa.

Oprostih se sa K. i krenuh u Petrograd. Od K. do Petrograda put je dugačak i onda, da mi ne bude dosadno, uzeh zaseban kupe, pa... naravno, povedoh i pevaljku. Putovali smo i celog puta jeli, pili šampanjac i tra-la-lisali! Pa se i približavamo duhovnom centru. Stignemo tamo na sam dan konkursa i imao sam, gospodine moj, zadovoljstvo da pobedim: moj rad dobio je prvu nagradu. Ura! Sutradan idem ja Nevskim i kupujem za sedamdeset kopejki nekoliko listova. Žurim u svoju hotelsku sobu, ležem na kanabe i, savlađujući drhtanje, žurim se da čitam. Razgledam jedne novine – nema ništa! Razgledam druge – nijedne reči!

Najzad, u četvrtima nabasam na ovakvu vest: "Juče je brzim vozom doputovala u Petrograd poznata provincijska glumica ta i ta. Sa zadovoljstvom beležimo da je južna klima blagotvorno delovala na našu opštu poznanicu; njena divna scenska pojava..." - i ne pamtim šta još! Mnogo niže ispod te vesti, najsitnijim petitom objavljeno je: "Juče na tom i tom konkursu prvu nagradu dobio je inženjer taj i taj." I ništa više! I, sem toga, još su mi i prezime preokrenuli: umesto Krikunov napisali Kirkunov. Eto vam i duhovnog centra. Ali to nije sve... Kad sam posle mesec dana doputovao iz Petrograda, sve su novine bez izuzetka komentarisale o "našoj neuporedivoj, božanstvenoj, najtalentovanijoj", i moju ljubavnicu titulisali su ne po prezimenu već po njenom i očevom imenu...

Posle nekoliko godina bio sam u Moskvi. Pozvao me tamo svojeručnim pismom predsednik opštine, i to poslom o kome Moskva u svojim novinama galami već više od sto godina. U svom slobodnom vremenu održah tamo u jednom muzeju pet javnih predavanja u humane svrhe. Čini mi se da je to dovoljno da se čovek populariše u gradu makar za tri dana, zar ne? Ali, avaj! Mene čak ne pomenuše nijedne moskovske novine. O požarima, o opereti, o zaspalim odbornicima, o pijanim trgovcima, o svima njima, a o mome poslu, projektu, o predavanjima, ama ni slova. O, draga moskovska publiko! Vozim se konjskim tramvajem... Kola prepuna: tu su i dame, i oficiri, i studenti i studentkinje... od svake vrste po par.

- Vele da je gradska duma pozvala inženjera za to i to! - kažem susedu tako glasno da cela kola čuju. - Da li znate kako se zove taj inženjer?

Sused odrečno zavrte glavom. Ostala publika gleda u mene letimice i u svim pogledima pročitah "ne znam".

- Vele da neko drži predavanje u tom i tom muzeju! - uznemirujem ja i dalje publiku želeći da otpočnem razgovor. - Kažu interesantno je!

Niko čak ni glavom da mrdne. Po svoj prilici nisu svi čuli o predavanjima, a uvažene dame nisu znale čak ni da postoji muzej. To još nije ništa, ali zamislite, gospodine moj, publika najednom skače i probija se prozoru. Šta li je to? U čemu je stvar?

- Pogledajte, pogledajte! - munu me sused. - Vidite li onog crnomanjastog što se vozi fijakerom? To je poznati najbrži trkač King!

I cela kola, grcajući od zadovoljstva, počinju pričati o brzom čoveku koji je zanimao u to vreme moskovske duhove.

Mogao bih vam navesti i mnoge druge primere, ali, mislim, da je i ovo dosta. Sad, pretpostavimo da sam ja u vezi sa samim sobom u zabludi, da sam hvalisavac i netalentovan čovek, ali sem mene mogao bih vam navesti bezbroj mojih savremenika, ljudi izvanrednih po talentu i radnoj sposobnosti, ali koji su umrli kao nepoznati. Svi oni ruski moreplovci, hemičari, fizičari, mehaničari, poljoprivrednici – da li su oni popularni? Da li su poznati našim širim kulturnim slojevima ruski slikari, skulptori, literatori? Poneko staro književno pseto, vredno i darovito, trideset godina obija pragove uredništva, ispisuje bog te pita koliko hartije, po dvadeset puta sudi se za klevetu, pa ipak ne ode ni koraka dalje od svoga mravinjaka! Navedite mi makar jednog korifeja naše književnosti koji je postao popularan pre nego što se počelo pričati da je ubijen u dvoboju, poludeo, otišao u izgnanstvo, varao na kartama!

Putnik prve klase toliko se zanese, da ispusti iz usta tompus i ustade.

- Dabogme – nastavi on jetko – a uporedo sa tim ljudima navešću vam stotine raznih pevaljki, akrobata i klovnova, koji su poznati čak i odojčićima. Dabogme!

Škripnuše vrata, jurnu promaja i u vagon uđe čovek turobna izgleda, u ogrtaču, cilindru i tamnim naočarima. Čovek pogleda mesta, natušti se i ode dalje.

- Znate li ko je ovo? - začu se bojažljivi šapar iz dalekog ugla vagona. - To je N. N., poznati tulski kockar koji je odgovarao pred sudom po delu U-ske banke.

- Eto vam! - zasmeja se putnik prve klase. - Tulskog kockara zna, a upitajte ga da li zna Semiradskog, Čajkovskog, ili filozofa Solovjova, ta on će samo glavurdom početi da vrti... Bezobrazluk!

Prođe tri minuta u ćutanju.

- Dozvolite da vas upitam sa svoje strane – bojažljivo zakrklja sused – da li vam je poznato ime Puškova?

- Puškova? Hm!.. Puškova... Ne, ne znam!

- To sam ja... - reče sused zbunjujući se. - Dakle, ne znate? A ja sam već trideset pet godina profesor jednog od ruskih univerziteta... član Akademije nauka... stalno objavljujem...

Putnik prve klase i njegov vis-à-vis pogledaše jedan u drugog i otpočeše se smejati.

(1886.)