Da li smo zaboravili da volimo: Slučaj Dana zaljubljenih

I mada se ovaj praznik nije preterano ukorenio u našem društvu, i mada zaista Srbi imaju svetitelja koji se slavi 14. februara, koji je čuvar vinograda i vinogradara, šta nam to smeta u Danu zaljubljenih?

Mala anketa koju je sprovela redakcija Srbije Danas sa pitanjem "ako ste protiv Dana zaljubljenih, zašto je tako" došla je do određenog broja odgovora koji zavređuju pažnju i pokušaj analize. 

Kada bismo ih sve sublimirali u dve rečenice to bi bilo otprilike ovako: "Imamo svog svetog Trifuna i ne treba nam taj zapadnjački katolički svetac, već samo naši, koji nam je podmetnut da zaboravimo ko smo i da nam uzmu pare. Ko voli, voli svaki dan."

Ko je sveti Valentin...?

Valentin je živeo u 3. veku. Pogubljen je 269. u vreme kada je car Klaudije Drugi proganjao hrišćane, kao što su postradali i mnogi drugi, od svetog Petra kojeg je pogubio Neron, do svetog Đorđa kojeg je pogubio Dioklecijan. 

Dakle, Valentin je bitisao u vreme pre podele na pravoslavne i rimokatolike, te bi argumentacija protiv njega kao "katoličkog sveca" bila isto što i protiviti se svetom Petru, svetom Pavlu, svetom Nikoli, gotovo svima koje beležimo i jedni i drugi.

Štaviše, i pravoslavna crkva slavi ovog svetitelja, ali ne 14. februara, već 13. avgusta. Sa druge strane, Rimokatolička crkva je izbrisala Valentina iz kalendara kako bi oslobodila mesta za druge svece, ali ne pravi smetnju proslavi njegovog imena.

Za proslavu Dana zaljubljenih, zanimljivo, ne treba ni "kriviti" Rimokatoličku crkvu jer ona ni ne stoji iza njega. Iako se verovatno nikada neće znati sa sigurnošću, istraživači su najbliži uverenju da je sve počelo u Engleskoj u 14. ili 15. veku, jer je o njemu pisao Džefri Čoser.

...a ko sveti Trifun?

Trifun je takođe živeo u 3. veku. I on je činio čuda, poput Valentina koji je sudiji koji je vodio proces protiv njega izlečio kćer, vrativši joj vid. Tako je i sveti Trifun izlečio besomučnu ćerku cara Gordijana Trećeg. Međutim, potonji car Trajan Decije (rođen kraj Sirmijuma, u današnjem Sremu) ga je pogubio 250. godine, u vreme kada je Valentin bio dečak.

Slavljen je i kod pravoslavnih i kod rimokatolika. Prvi ga beleže 14. februara, a drugi 10. novembra. Zaštitnik je baštovana i vrtlara, vinogradara, kao i gostioničara "jer vino služe". Nekada su mu se ljudi molili da im pomogne protiv skakavaca, glodara i ostalih štetočina.

Zaštitnik je Kotora u Crnoj Gori, gde su njegove mošti bile prenete u 9. veku i gde je u njegovu čast podignuta velika katedralna crkva. Jedan je od svetaca čuvara Moskve. 

Ostali argumenti

♦ "Treba se držati samo svoje religije, ne uzimati od drugih", rekao je jedan od ispitanika. Postavlja se pitanje, kojim bismo se običajima kitili da nije pozajmica. Badnjak se palio još u vremenu Starih Slovena, plivanje za Časni krst je relikt vremena kad su isti ti Sloveni iznosili idole na obredno pranje (pogledajte: BOGOJAVLJENJE: U ponoć pogledajte u nebo i zamislite želju - ispuniće se!), ivanjski venci, pravljenje krstića ili žarenje koprivom za Đurđevdan... Poštovanje petka kao svetog, tj. dana kad se ne radi ostalo nam je od Turaka koji su hrišćane terali da tog dana ne rade, a ne u nedelju, koja njima nije sveta. Bezbroj je običaja, praznika i elemenata pravoslavnog verskog indentiteta koji su pozajmice i mešavine više drugih.

♦ Da li će Srbi zaboraviti ko su ako slave Dan zaljubljenih? Na neki način već je odgovoreno u rečima iznad. Ako nas nisu pokorile rakija koju smo naučili da spremamo od Austrijanaca u 18. veku, kukuruz, kafa ili burek koje smo dobili od turaka, mađarski jogurt, nemački grumbir (krompir), ruska puška i američki kompjuter, teško da će i običaj da se jedan dan simbolički naglasi ljubav prema voljenoj osobi.

Uostalom, već imamo praznike ljubavi prema roditeljima i deci (Materice, Oci i Detenci).

Otkuda bojazan?

Po svoj prilici, vekovne borbe za slobodu su na kolektivnom pamćenju srpskog naroda ostavile duboke ožiljke. Napadači su neretko pamćeni po svom verskom prefiksu, bio on islamski ili rimokatolički, nemali broj puta sa pravom (setimo se nasilnog prevođenja na neku od ovih vera kroz istoriju, zabrane ćirilice u vreme austrijske okupacije u Drugom svetskom ratu i u vreme Neovisne države Hrvatske).

Da stvari budu bolje sigurno nisu pomogli teoretičari zavere koji, koristeći istorijsko iskustvo, prenaglašavaju dimenziju štetnog u usvajanju tuđih (pre svega zapadnih) vrednosti, strašeći ljude vatikanima, masonima, iluminatima, komitetima i ostalim tajnim organizacijama.

Previše puta izudarani, kao da smo zaboravili da neka strana navika može da bude lepa, a ne samo čin agresije. Uostalom, možemo i sami da stvorimo jednu, ako nam ova ne prija.