HEROINA PRVOG SVETSKOG RATA: Sofija Jovanović
Lepotica i heroj, ratnica i dama. Sve je ovo bila Sofija Jovanović-dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine, žena koju su Francuzi nazvali “srpska Jovanka Orleanka”.
Sofija je rođena Beograđanka i kćerka čuvenog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice.On je imao mnogo kćeri i glasno žalio što nema “sina junaka, osvetnika Kosova”. Iako je bila devojčica, kad joj je otac umro, Sofiji su se te reči urezale u pamćenje.
Ona je bila lepotica i maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat. Odsekla je kosu i javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac-četnik. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Vatreno krštenje imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim teškim borbama u oktobru 1912. živote je izgubilo više od 1.400 srpskih boraca. Sofija je u tom paklu stekla prvi orden na kome piše “Osvetnici Kosova”, kao što je njen otac želeo.
Sofronije
U noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke Velikog rata, u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti.
U oktobru 1915. godine Nemačka je povela ofanzivu na Srbiju, a crnokosa lepotica u uniformi je bila deo krvavih borbi od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je i albansku golgotu, učestvovala 1918. u proboju Solunskog fronta. Bila je ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid.
Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga i nije se pojavljivala u javnosti. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, iako nije imala pola stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini.