Hrvatski doktor piše šta je sve naučio lečeći ljude od raka zadnjih 40 godina

Jedan od vodećih onkologa u Hrvatskoj, doktor Egidio Ćepulić, koji je specijalizovao onkologiju u vreme kad je 90 posto obolelih od raka bilo skoro pa osuđeno na smrt, otkriva najteže i najlepše momente svoje karijere, zašto nije bio srećan kad mu je ćerka rekla da želi da bude kao on, šta je prvo uradio kada je saznao da ima rak, koji će ga slučaj proganjati do kraja života i šta je sve pritom naučio, prenosi Telegram.hr.

"Davno sam čitao knjigu Votsona i Krika, dvojca koji je dobio Nobela za otkriće DNK. U njoj je jedna misao francuskog filozofa Pjera de Šardena: "U životu postoji samo jedan zadatak, a to je naučiti voleti. U životu postoji samo jedna sreća, a to je znati voleti.” Volim te dve rečenice. Bio sam mlad kad sam ih pročitao, ali ostavile su traga na ceo moj život. Tu nije reč o ljubavi prema ženi, reč je o ljubavi prema čoveku. Prema mom pacijentu.

Više od 40 godina radim kao onkolog u Zagrebu i kroz moje ruke prošlo je više od 30.000 pacijenata, velikim delom obolelih od raka. Ne mogu vam reći koliko je izlečeno, ali mogu vam reći da se od tad, kad sam kao specijalizant došao na specijalizaciju na Rebro, onkologija u Hrvatskoj iz temelja promenila. Nekad sam bio prilično očajan dok sam gledao ljude oko sebe kako umiru, a kojima nije bilo pomoći. Danas je to neka druga priča. 

Stvari se ponekad čine beznadežne. Ali često nisu

Sećam se kad sam tek počeo specijalizaciju na Rebru na Zavodu za radioterapiju i onkologiju. Kakav obeshrabrujući trenutak. Bila je 1972. i tek kad sam došao na odeljenje, shvatio sam koliko su rezultati zapravo poražavajući. Nisam video gotovo nikakav uspeh ni napredak, bio sam pomalo očajan. Bavljenje tom granom medicine u to se vreme smatralo pomalo opskurnim. Pacijenti s rakom bili su najvećim delom osuđeni na smrt, a vi ste bili njihov sveštenik čija je uloga bila da ih mirno isprati. Bio sam tužan, poražen i uveren da nema nikakve perspektive. Zaista sam mislio da sam strašno pogrešio s odabirom specijalizacije.

A onda sam otišao na godinu dana u jednu od najboljih onkoloških bolnica u Evropi, u Kristi bolnicu u Mančesteru u Velikoj Britaniji. I odjednom su mi se oči otvorile. Video sam jedan potpuno novi svet. Ljude koji su još 30-ih i 40-ih godina prošlog veka lečeni od raka, a sada su stajali tu preda mnom i razgovarali. Bili su živi! Bilo mi je to potpuno neverovatno. U tom trenutku postao sam gladan znanja i uspeha. Godinu dana kasnije, vratio sam se u Zagreb i tvrdoglavo počeo da se borim s rakom. Danas kad pogledam koliko smo daleko stigli, verujte mi – to je fantastično.

Ima trenutaka kad želite da ostavite ovaj posao. I slučajeva koji će vas proganjati do kraja života

Vesna je imala 18 godina i bila je iz Karlovca. Kad joj je naglo počeo da raste stomak, tata je mislio da je trudna, skoro ju je izbacio iz kuće. Dijagnostifikovan joj je tumor krvnih žila, zbog njega su joj žile bujale kao lude. Operisana je, nakon čega smo počeli da joj dajemo hemoterapiju. Šest meseci je dolazila u bolnicu i sve je izgledalo dobro, tumor se povukao. I bila je dobro skoro godinu dana.

A onda se s 19, 20 godina zaljubila. Počela je da koristi pilule za kontracepciju. Ne znam je li to bio razlog i nikad neću znati, ali nešto je aktiviralo tumor. Stomak je ponovo počeo da joj raste. Kad smo je u bolnici otvorili, žile su bile debljine palca, scena je bila kao u filmu strave. Mogli smo samo da je zatvorimo, više se nije dalo lečiti. Ipak, izgledala je relativno dobro. Smestili smo je u sobu na odeljenju i jedan dan sam, kao i uvek, bio sa šefom odeljenja u viziti. Uvek sam bio zadnji u redu na viziti jer su me pacijenti redovno pitali ono što nisu mogli da pitaju šefa.

Krenuo sam posle vizite prema izlazu i Vesna mi dobaci: “Doktore, ostanite kod mene”. Kažem joj: “Evo, Vesna, idem samo da javim šefu da sam tu kod tebe”. Vratim se nazad i ona mi kaže: “Dajte mi svoju ruku”. Dam joj ruku, ona je uhvati između svojih dlanova i reče: “Ne dajte da umrem. Ne dajte da umrem”. I taj čas umre.

To je najtragičnija priča u mom životu. I još uvek, 20 godina posle, ne mogu je prepričati a da se ne rasplačem. Vesnin slučaj je bio jedan od tri trenutka u mojoj karijeri kad sam ozbiljno razmišljao o tome da ostavim ovaj posao. Ali nisam, prevagnuo je osećaj sreće kad spasim nekome život.

Možda ćete jednom i vi postati pacijent, kao ja

Kroz celu karijeru jako sam se voleo da se bavim prostatom. Možda će zvučati čudno, ali bila mi je najmilija dijagnoza. U tim kasnim sedamdesetim godinama bio sam jedini u Jugoslaviji koji se bavio zračenjem prostate, dok su se mnogi tome još uvek protivili. Toliko sam uživao u tome da sam uvek govorio kako ću ga sto posto jednom i ja dobiti.

Jedan dan, 2007. godine, merio sam sebi PSA, što sam počeo da radim redovno od svoje 55. godine i primetio sam da je lagano povišen. Nakon toga, u roku od tri, četiri meseca toliko je skočio da sam tačno znao šta se događa. I stvarno, bio je karcinom. Ostao sam potpuno miran. Kad sam saznao za nalaz, otišao sam dan ranije na dogovoreni put na Tajvan, nisam nameravao da paničim. Kad sam se vratio, znao sam šta mi je činiti. Morao sam da počnem sa zračenjem.

Nazvao sam prijatelja, velikog stručnjaka iz Londona (samo na lečenju jednog šeika zaradio je malo bogatstvo), a on je odmah seo u avion i došao u Zagreb. Jedno celo jutro smo zajedno radili moj plan lečenja. Mogao sam to i sam, ali mi je puno značilo što je došao. I tako sam počeo sa zračenjem prostate. U 7 sati bio bih na zračenju, u 8 na poslu. Zračio sam se u Institutu za tumore. Jedine dve osobe koje su me nameštale za zračenje bile su dve inženjerke koje sam praktično odgajio dok sam radio na Rebru i u Klinici za ženske bolesti.

Jedino bolovanje koje sam uzeo bilo je pred kraj zračenja i odmah posle završetka (tri nedelje) i to zbog učestalog mokrenja, što je uobičajena pojava. 30. aprila 2015. bilo je osam godina od završetka zračenja. A ako se vrati, znam šta mi je činiti.

Ovaj posao ostavlja veliki trag na čoveku, zato nisam bio srećan kad mi je ćerka rekla da želi da bude onkolog

Pre nekoliko godina mi je Ida, moja mlađa ćerka, došla i rekla: “Tata, bi li ti meni platio vežbe za prijemni ispit?”. “Naravno, zlato”, rekao sam, “a šta bi htela da studiraš?”. Kad je rekla medicinu, preseklo me. Moja supruga je šefica transfuzije na Rebru, ja sam onkolog i oboje smo je od prvog dana, otkad je bila mala devojčica, učili – samo ne medicina.

To nije zato što ja ne volim taj posao. To je zato što ja živim taj posao. I nisam to želeo njoj. Želeo sam da bude majka, supruga, da uživa u životu i deci i da ima posao koji joj to sve omogućava. Uz ovaj posao to će teško postići. Moja supruga je uspela da napravi karijeru jer je s nama živela njena mama, koja nam je odgajala decu. I nju sam sam lečio od raka. Borio sam se rukama i nogama da preživi, stalno sam svima govorio – pa meni treba ta tašta! Našli smo joj metastaze na jetri i plućima, tad sam joj rekao – idemo na sve ili ništa. Dao sam joj vrlo visoku dozu zračenja nakon izuzetno jake hemoterapije, sa znatno većim dozama nego što bi dobila u bilo kojoj bolnici. I preživela je.

Nisam želeo da Ida proživljava sve ove emocije koje ja proživljavam. Zato mi posebno nije bilo drago kad je rekla da želi da specijalizuje onkologiju. S jedne strane znam da će biti fantastičan doktor, s druge se bojim kakav će to emocionalni trag ostaviti na nju. Ali, ona je svoju odluku donela. Evo, baš je neki dan dala poslednji ispit i postala doktorka.

Drugo mišljenje je užasno bitno. Mi nismo bogovi, mi smo pacijentovi partneri

Ne volim kad se doktori igraju Boga, kad se očinski odnose prema pacijentu i s visine. Ni kad ne odobravaju da im pacijent potraži drugo mišljenje. Heeej, pa pričamo o ljudskom životu! Drugo mišljenje je kod raka izuzetno bitno. Ja želim da moji pacijenti pitaju nekog drugog za mišljenje. Jer postoje dve opcije – ili da će drugi potvrditi šta sam ja rekao, ili da će pronaći nešto što ja nisam i tako me spasiti od potencijalne tužbe. Ne vidim u tome ništa loše.

S pacijentom treba sesti, slušati, razgovarati i iskreno podeliti iskustvo kroz koje prolazi. To je zajednička borba. A upravo i zbog toga s terapijom kod karcinoma ne sme biti žurbe – već se raspitati, dobiti pravu informaciju, odabrati pravu terapiju u skladu sa latinskom poslovicom Festina lente (žuri polako)."