TO JE NEŠTO: Hrvat spavao sa 2.000 žena, a pride zapošljava 250 prostitutki

Verujte, samo retke "seksualne radnice", kako se taj posao u Australiji službeno zove, to rade iz krajnje nužde. Većina jednostavno voli taj posao, a od njega mogu i pristojno živeti – rekao je na početku razgovora za hrvatsku "Slobodnu Dalamaciju" Marko Barać (62), vlasnik dve javne kuće, bordela u glavnom gradu Australije, Kanberi.

U njegovim firmama je zaposleno više od 250 prostitutki, što muškog, što ženskog pola. Tim "zanatom" se bave legalno jer je Australija 1992. legalizovala prostituciju. U Kanberi postoji ukupno 16 bordela, a usluge u njima zatraži oko milion ljudi.

Baraćeve javne kuće su najpoznatije i najposjećenije. Vode ih menadžeri s dugim iskustvom, a on kaže da u njima nije bio gotovo šest godina. Veli da od ovog posla sada može solidno da živi, jer može sebi i porodici svakog leta da priušti da na mesec-dva dođe u Zadar, odnosno zaselak Baraći kod Ražanca gde se rodio.

Valja spomenuti da je otac osmoro dece iz dva braka, od kojih najstarija ćerka ima 44 godine, a najmlađi sin 10 meseci. Prva supruga mu je umrla od bolesti s 34 godine, te je ostao sam s petero dece. Ne skriva ni pred sadašnjom suprugom da je u životu spavao s više od 2.000 žena, i da je svakoj pristupio s pažnjom, da je svaku na poseban način voleo i cenio i da to nikad nije bio samo seks.

- U Australiju sam otišao sa 16 godina za ocem koji je tamo bio već tri leta. Iako su mi tamo bili i otac i brat, ubrzo sam ostao sam jer sam mislio da mogu biti samostalan, a za početak sam "na crno" radio neke poslove na tamošnjem univerzitetu, u kuhinji. Krajem 80-ih sam jednom prijatelju pozajmio novac koji mi nikako nije vraćao, ali sam saznao da gradi jedan kupleraj koji sam želeo da vodim sam. Otišao sam do njega, shvatio da je moj dug uložio u to. Malo smo popričali o tome koliko je unosno, jer ništa nisam znao o tom poslu, a i nisam imao kud, nisam mogao naplatiti dug. Već na otvaranju "Egzotik kluba" smo se posvađali, pa sam mu isplatio razliku do cele investicije i ostao sam u poslu. Doduše, bilo bi mi draže da je on isplatio mene, ali eto - pripoveda Barać svoje dogodovštine.

Tada prostitucija u Australiji nije bila ni legalna ni zabranjena. Kako kaže Barać - neko čudno razdoblje. Znalo se što se sme, a šta ne, i ko je to poštovao, policija ga nije dirala.

- U početku je išlo loše, krenuli smo s pet-šest radnica, pa smo spali na dve. Kasnije je krenulo, učio sam... Mnogo više sam zarađivao kad prostitucija nije bila i zvanično legalna. Vrlo brzo su neki hteli da otkupe moj klub, čak je jedna grupa homoseksualaca iz Sidneja ostavila je predugovor na 15.000 dolara jer su hteli klub za homoseksualce, ali se više nikad nisu pojavili, ne znam zašto. Pa sam ja nastavio dalje. Samo sam iz razgovora s njima ponešto naučio... Nije samo stvar u tome da imaš zgodne cure, nego moraš da imaš ponudu i izbor za svakoga, i najlepše i najružnije, i mlađe i starije, i jeftinije i skuplje. U tom poslu tek tako možeš da funkcionišeš - otkriva Barać.

On dodaje da je često imao kontakte sa kriminalcima, reketašima i dilerima, ali da se znao odbraniti. Imao je prijatelje u policiji, pomogli su mu i njegovi zemljaci koji se tamo drže zajedno.

- Moj klub je nešto poput malog hotela ili motela s desetak soba. U njima pružamo različite usluge – od masaže do striptiza, ponuda koja može udovoljiti različitim mušterijama. Odatle se vodi i eskort. Tamo se ne svraća na piće. Ono je besplatno, donosi vam ga devojka koju ste odabrali.

Barać objašnjava da su prostitutke samostalne i da unajmljuju sobu na pola sata ili sat. Cena najma po satu je 100 dolara, a on za njih plaća porez od 10 odsto, kad vidi koliko je naplatila uslugu.

- I ne učimo ih ničem, njihova je stvar šta će u tih sat vremena raditi s mušterijom. One su uglavnom vezane uz taj bordel, mi im pomažemo da dođu do mušterije, štitimo i radnicu i korisnika. I ne vole da ih zovu "kurvama"! Kad žele jedna drugu da uvrede nazovu je tako. Cena "usluge" za jedan sat je oko 250 dolara. Mi naplaćujemo, ali kad nama legne novac na račun i kad država uzme svoje, radnicama plaćamo odmah i redovno jednom nedeljno - pojašnjava Barać i dodaje da jedna devojka dnevno može da zadovolji do 15 klijenata, a da je "standard" oko šest-sedam.

Kaže da su prednosti legalne prostitucije brojne - zdravstvena zaštita, pregledi devojaka na polne bolesti, korišćenje kondoma je obavezno, zarađuje i država...

- Ako ćemo biti licemeri onda ćemo zatvoriti oči i praviti se da prostitucija ne postoji. To je lažni moral! Ako smo je legalizovalii, očistili smo se od laži, a i zatvorili smo put svakakvim posrednicima koji žene tretiraju jako loše. To bi pomoglo i hrvatskom turizmu. Ali reći ću vam nešto drugo, o čemu retko ko razmišlja. Kod nas dolaze i paralizovani momci, verovali ili ne, znaju ih u kolicima dovesti njihove majke. Imamo slučajeva da je čoveku sve paralizovano osim polnog organa. Znači ima taj poriv, to je ljudski. Na kom mestu on može zadovoljiti svoju potrebu ako ne kod nas. Verujte mi, uđu plačući, a izađu s osmehom na licu - završava ispovest Marko Barać. Na opasku hrvatskog novinara da zaneseno priča o svom biznisu, on kaže: "Sretan sam zbog ovog čim se bavim jer širim ljubav i samo ljubav, u tome nema zla. To sam kroz godine shvatio."