JUGOSLAVIJA: Greška što je stvorena ili greška u načinu stvaranja
Danas je 96. rođendan države koja više ne postoji, države u koju se jedni kunu, drugi je proklinju, države koju nazivaju najvećom zabludom srpskog naroda, ali i tamnicom za sve nesrbe. Da li je moglo bolje tog 1. decembra 1918, da li je Srbija mogla pametnije?
Posle dva velika rata u kome su njeni narodi učestvovali na različitim stranama, nakon previše prolivene krvi i ugašenih života, o državi Južnih Slovena teško je govoriti a ne biti ispostavljen baražnoj vatri dveju polarizovanih skupina, jednih koji Jugoslaviju vole, drugih koji je preziru, jednih koji su monarhisti, drugih koji su komunisti, jednih koji su Srbi, drugih koji su "oni drugi".
Ipak, u tu su državu generacije naših predaka uložile mnogo pre njenog stvaranja, ali su ulagali mnogo i nakon što je proglašena i kao takva zaslužuje osvrt, što racionalniji, jer je važan i svež deo naše prošlosti.
Kraljevina Srbija je 7. decembra 1914. donela Nišku deklaraciju i po prvi put je zvanični Beograd bio za stvaranje zajedničke države sa "neslobodnom braćom". Taj je potez bio koliko hrabar, toliko i nezgodan. Hrabar - jer je Srbija bila izmorena Balkanskim ratovima i dvema najezdama Austro-ugarske (Cerskom, Drinskom i Kolubarskom bitkom), a osmelila se da planira tako grandiozan poduhvat. Nezgodan - jer je Srbija htela da omeđi livade na koje su i drugi bacili oko, pre svih Italija, kojoj su par meseci kasnije u formi Londonskog ugovora, Britanija, Francuska i Rusija zajamčile Istru, deo Dalmacije, Albanije i još toga.
SRBIJA PRED PRVI SVETSKI RAT
Pobedom u Balkanskim ratovima, Srbija se izmenila mnogo više nego što statistika govori. Da, ona jeste uvećana sa 54.ooo na 87.ooo km2, odnosno sa 3.ooo.ooo na oko 4.5oo.ooo stanovnika, ali je Srbija od zemlje u kojoj žive samo Srbi (99 posto 1910. godine), postala ne samo etnički, već i verski i kulturološki raznolika - od 1913. u Kraljevini je živelo i preko 4oo.ooo Albanaca (28o.ooo samo na Kosovu i Metohiji), te 15o.ooo Turaka.
Politička elita nije stigla da svoju ideologiju, retoriku i ponašanje prilagodi novim uslovima, a već je stigao novi rat, a za njim i novo širenje, zajedno sa novim drugim ljudima. Nakon 1918, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila je dom 5oo.ooo Mađara, 5oo.ooo Nemaca, preko 1oo.ooo Čeha i Slovaka, oko 9o.ooo Rumuna... Na kraju, ne zaboravimo 1.ooo.ooo Slovenaca i preko 2.5oo.ooo Hrvata.
ŠTO JE BRZO, TO JE KUSO
Završetkom Velikog rata, srpska vojska i njena negde nominalna, negde efektivna vlast protezali su se od padina Karpata u današnjoj Rumuniji do oboda Alpa u Austriji, te od Baje i Pečuja do Drima i Ohrida na jugu. Regent Aleksandar Karađorđević, kao predstavnik mišljenja vladajuće političke elite u Srbiji hteo je unitarnu državu i monarhiju, dok je većina predstavnika Hrvata i Slovenaca želela federalnu zajednicu, po mogućstvu u republikanskom ruhu.
Faktor vremena išao je na ruku ambicijama Srbije, a nauštrb zapadnih krajeva. Naime, krahom Austro-ugarske vlasti, efemerna Država Slovenaca, Hrvata i Srba nije imala realnu moć, policiju, vojsku, organe koji bi održavali red i činili je pravom državom. Haos su pravile pljačkaške bande, samovoljnici i ostaci bivše vojske (zeleni kadar) kojih je bilo, navodno, čak do 5o.ooo brojem.
Najveća opasnost po Državu SHS bila je Italija. Za Londonski ugovor se znalo preko godinu dana, zahvaljujući Lenjinu koji je otkrio Antantino delo, pa su u Hrvatskoj i Sloveniji shvatali da italijanska vojska, koja je brzo napredovala obalom mora, cilja da zaposedne Trst, Istru, pola Dalmacije sa gotovo svim ostrvljem.
Računajući na Srbiju kao manje zlo, predstavnici Države su stigli u Beograd i prihvatili uslove kralja Aleksandra i tako formirali Kraljevinu SHS. U to vreme, Srem, Vojvodina (Baranja, Bačka i Banat) i Crna Gora već su stupile u sastav Srbije i kao njen deo ušle u novu monarhiju.
POPULIZAM I SAMOPOUZDANJE KAO UZROK NESPORAZUMA
Srbijom je dominirala Radikalna stranka Nikole Pašića. Veliki Baja bio je politička gromada ne samo u zemlji, već i šire, jer je za sobom imao ogromno iskustvo političke borbe, ali i vladanja. Njegova stranka bila je pionir političkog delovanja poznatog kao populizam - metoda koji i danas dominira u Srbiji. Tada je isti bio makijavelističko sredstvo da se kupi podrška ogromnog biračkog tela (Srbija je imala liberalan pristup pravu glasa u to vreme (žene ipak nisu mogle da glasaju). Većina stanovništva nije znala da čita i piše, pa je njihovee glasove najlakše bilo kupiti velikim rečima, obećanjima, mitom, povlađivanjem niskim strastima). Zato kritički pogled na način konstruisanja nove države u Srbiji nije uspeo da se pomoli.
Ma koliko danas, nakon nemile međuistorije Srba i Albanaca, reči Dimitrija Tucovića i Koste Novakovića nekima zvučale izdajnički, one su imale i proročku notu.
Srbija je zauzimajući albanska prostranstva u donjem toku Drima, pa sve do Drača i Tirane, olako okrenula protiv sebe vazda kočoperan narod, umesto da je probala da ga nekako nagovori na saradnju.
Opomena dvojice socijaldemokrata mogla je biti paralela i za definisanje odnosa sa Hrvatima i Slovencima, takođe.
Radikalska vlast i namere kralja Aleksandra jedna su drugu dopunile apropo načina zidanja države sa Hrvatima i Slovencima, a bile su pojačane slavodobitnom euforijom, posledicom veličanstvene pobede nad velikim neprijateljima, oslobođenjem Otadžbine i zaposedanjem nikad dužih granica. Zahteve i apele druga dva naroda da se stvori federalna država nije argumentovala snaga oružja, kao Srbiju, niti vekovna sloboda od stranaca, te su njihovi zahtevi prenebregnuti.
Kao što su srpski seljaci po izgonu Turaka, u vreme knjaza Miloša, govorili da su turske spahije smenile srpske (otuda izreka "Sjaši Kurta da uzjaše Murta"), tako su i druga dva naroda, ali i neslovenske manjine u novoj vlasti videli - tuđu upravu. Ma koliko famozni Mišićev spis kralju Aleksandru bio korišćen kao antihrvatska deskripcija, on može da posluži i kao omen - svako želi da je svoj na svome.
Nauka "šta-bi-bilo-kad-bi-bilo" ne postoji, pa sa njom ni pitanje "Da li je moglo bolje" nije naročito relevantno. Ono što jeste jesu međusobni ustupci, više razumevanja a manje jednostranosti koji su preduslov za dobru komunikaciju. Na koncu, tu je i srpska izreka: dogovor kuću gradi.
Kraljevina SHS, odnosno Jugoslavija je, popularan je štos, bila okružena BRIGAMA (Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Austrija, Mađarska i Albanija), ali je očito njima bila prožeta i iznutra. Osim na samom početku kada je moglo drugačije.
Upravo su sva nerazumevanja bila uzrok zađevica od samog rođenja zajednice do njenog uvenuća, 1991. godine. Jedini periodi stišavanja bili su posledica represivnih poredaka snažnih ličnosti, kralja Aleksandra i Josipa Broza. U oba slučaja, slabljenjem, odnosno njihovih nestankom, nacije su krenule stazom rasprava i rata. Krvi i mržnje.