LEPO ZVUČI, A DA LI JE BILO: Herojski napadi srpske avijacije na NATO avione u Tuzli i Tirani
Nepotvrđene legende kolaju. Nastale u vremenu kada je narodu trebao dašak samopouzdanja, ove su priče ponavljane i ponavljane do trena kada se više ne zna da li su istinite ili ne.
Kada su započeli akciju bombardovanja pod imenom "Združena sila", stratezi NATO i Zapada su računali da će SR Jugoslavija da se pokori za nekoliko dana. Biće dovoljno sa krstarećim raketama i avionskim bombama razoriti glavne komandne centre i baze, zaslepiti elektroniku i sisteme radarskog osmatranja i Vojska Jugoslavije (VJ) će pasti, bio je rezon u Briselu.
Ispostavilo se da su pogrešili, razaranja su potrajala 78 dana, sve do 10. juna. Ekonomija Srbije, ispošćena raspadom SFR Jugoslavije, sankcijama i pljačkaškom privatizacijom, uništena je i "bačena u kameno doba", kako kažu neki. Uništena je jer nije mogla da se pomera, da se sklanje i kamuflira.
Ali vojska jeste. Upravo zato je ogroman postotak tehnike sačuvan, pre svega kopnene. Međutim, VJ nije izvodila samo defanzivne operacije prema NATO snagama. Iako zvanična potvrda od vlasti i vrha Oružanih snaga nikada nije stigla, mnogo puta je rečeno i pisano o dvema akcijama srpske avijacije.
NAPAD NA TUZLANSKI AERODROM
Tekao je 27. dana rata. Obaveštajne strukture SRJ su saznale da se od 8. aprila na aerodromu u Tuzli nalazi 8 NATO aviona koji su spremni za delovanje po ciljevima u našoj zemlji. Pored njih, u vazdušnoj luci je bilo još 12 aviona koje je oštetila PVO VJ i 4 helikoptera koja su služila za akcije spasavanja, ako se američki piloti padobranom spuste na srpsku teritoriju.
Osveta zbog "apača"
Cenu za ovaj smeli napad platio je Aerodrom "Ponikve" kod Užica, sa kog su poleteli avioni Ratnog vazduhoplovstva SRJ. U sledećim danima pista i hangari su zasuti bombama, a aerodrom je teško oštećen. Dobar deo instalacija je obnovljen i objekat je preorijentisan za civilnu upotrebu.
Tog 18. aprila radar u Tuzli nije radio jer ga je, navodno, sabotirao neko od ljudi srodnih interesima SRJ. U napadačkoj formaciji bilo je 9 aviona: G-4 super galeb, šest avion J-22 Orao i 2 MIG-21, a glavni je bio major Stevan Gavrilović.
Avioni su morali da prelete 120 km pod opasnošću da ih otkrije osmatrački avion "avaks". Primećeni su na oko 10 km od mete, ali je bilo kasno za protivreakciju. Gavrilović je bombardovao oštećene NATO avione, tri "orla" su gađala preostale avione, dok su još tri "orla" i "migovi" služili da overe mete.
Navodno je u ovom napadu stradalo između 17 i 21 avion, kao i 11 američkih pripadnika američkih snaga.
BOMBARDOVANJE ''RINASA'' KOD TIRANE
Samo sedam dana kasnije usledio je još odvažniji poduhvat. Misija je bila daleko složenija i opasnija iz dva razloga. Prvo, pošto se slučaj Tuzla odigrao, bilo je očekivano da će pažnja u vazdušnim lukama oko SRJ, koje su koristile NATO agresiji, biti povećana. Drugo, distanca od polazišta bila je veća, pride su dve formacije poletele, sa dva aerodroma, te je sinhronizacija i mimikrisanje napada bilo utom teže.
Na "Rinasu", aerodromu u srcu Albanije, pokraj prestone Tirane, nalazilo se 12 oklopnih helikoptera AH64 "apač" koji su trebali da posluže kao vazdušna podrška tzv. Atlantskoj brigadi koja je spremala proboj granice SRJ ka Metohiji, u rejonima karaula Košare i Gorožup.
Let od Aerodroma "Ponikve" do Tirane trajao bi 54 minuta. Da ne ponavljamo važnost ostanka pod velom iznenađenja. Pored dva G-4 "galeba" koja su poletela od Užica, još dve iste letelice su se podigle u nebo sa "Golubovaca", pored Podgorice.
Prvi nalet izvršili su avioni Druge armije, sa "Golubovaca". Samo što su se vratili za SRJ, stigla su druga dva, iz Užica i sručila se na letelice na "Rinasu". U napadu je stradalo 9 "apača", rekao je jednom prilikom Miroslav Lazanski, dok su još tri oštećena".
Dan kasnije usledio je napad na "Golubovce" kojim je uništen hangar u kome su bili avioni VJ.
Pogledajte još: