MIHAJLO RISTIĆ: Želim da me zapamte i zidovi Marakane!
Voleo bih da odem iz Zvezde sa osvojenim titulama, da me navijači dugo pamte - kaže mladi as za Srbiju Danas. Otac Miladin prvi trener u seoskoj školi fudbala. Uzori Tadić i Ronaldinjo. Lalatović nas uči da budemo ljudi i sportisti.
Zna šta hoće, zna i kako do cilja stići! Veruje u sebe, i od Boga dat talenat za fudbal, ali još više u, kako kaže, ”krvav” rad i sportski život bez izuzetka. Došao je ”niotkuda” i za kratko vreme postao neko i nešto. Mihajlo Ristić, za samo nekoliko utakmica u prvom timu Crvene zvezde stekao je nepodeljene simpatije Delija, ali i onih fudbalskih šmekera sa Zapada i Istoka, koji cene borbenost, ali traže i znanje. A, počeo je kod oca Miladina, ne kao ”tatin sin”, već mu je roditelj bio i prvi trener u Školi fudbala Donja Trnava kod Ugljevika u Republici Srpskoj.
- Mislim da sa loptom drugujem otkako sam prohodao – kaže Ristić za Srbiju Danas. - Sve što sam u fudbalu naučio, naučio sam od oca Miladina, koji je takođe bio fudbaler, igrao je u Rudaru iz Ugljevika. Nije bio vezni, nego centarfor, a karijeru je završio kao štoper.
Kako ste onda iz Donje Trnave stigli do "Marakane" i Crvene zvezde?
- Otac me je doveo na probu u Zvezdu. Odradio sam trening kod Ivice Momčilovića i on je rekao da je to – to i ostao sam. Nedugo potom sa trenerom Jovanom Stankovićem išao sam na turnir na Bjelašnicu i zadovoljio ukus Zvezdinih stručnjaka. Tako je počela moja Zvezdina priča. U omladincima sam bio kapiten generacije koja je osvojila titulu. To ne cene mnogo, ali meni je značilo, volim da budem šampion, pa makar i u omladincima.
Hoćete li i sa prvim timom do titule?
- Nadam se i voleo bih. Bićemo mi mnogo jači kad zajedno prođemo pripreme i još se malo pojačamo. Na meni je da nastavim da se borim za mesto u timu i da dam doprinos Zvezdinim dobrim igrama i ako Bog da da stignemo do titule.
Član ste reprezentacije Srbije za U19 i U21. Nadate li se dresu ”orlova” i da li biste igrali za BiH, ako vas pozovu?
- Uh, teško pitanje. Moja zemlja je Srbija, ja sam Srbin i svakako bih voleo da igram za ”orlove” više nego za ”zmajeve”.
S kim se u Zvezdi najviše družite?
- Sa Lukom Jovićem. I on je iz Republiike Srpske, tačnije iz sela Batar kod Bjeljine. On, Savo Milošević i Dragan Mićić, popularni Ćićmi su rođeni u susednim selima. Izgleda da se tamo rađaju golgeteri.
Luki baš ne ide?
- Ići će, mnogo se nervira, navikao je da daje dosta golova u juniorskim selekcijama. Ali, krenuće ga, videćete.
Trener Lalatović je pružio šansu mnogim klincima, podržava li vas i sad kad ste ”standardni”?
- Lalatović nas uči svemu, ne samo fudbalu. On nam je i otac i učitelj i trener. Uči nas da budemo pobednici, da imamo karakter, ponos, dostojanstvo. Svaka mu čast, zaista je trener kakvog bi svako poželeo.
Ko su vam uzori od naših i stranih fudbalera?
- Od naših mi je nekako najdraži Dušan Tadić, on igra fudbal za oko, igra se. A, kod stranih za mene je Ronaldinjo neprevaziđen. To što on radi sa loptom ne može niko na svetu. Naravnio i Mesi je ”Bog”!
Ako dobijete unosnu ponudu, hoćete li pre vremena u inostranstvo ili bi ste voleli da ostanete?
- Voleo bih da ostavim trag na "Marakani", da me zapamte i zidovi ovog zdanja, da me se navijači sećaju dugo, dugo. Naravno, pre svega bih voleo da iz Zvezde odem sa titulom ili titulama. Nadam se da će mi se san ispuniti.
A, kad budete jednog dana odlazili, gde biste najviše voleli?
- U Španiju, tačnije u Barselonu. Ali, Barsa je gigant i treba još mnogo vode da protrekne Dunavom da ja postanem igrač za kojeg će se interesovati Barselona. Ipak, nikad ne reci nikad, stremiću ka tome, a dokle ću stići ne znam.
Posle dve i po godine u Beogradu, šta vam se najviše dopada u velegradu?
- Posvećen sam sportu i ne izlazim u noćne klubove. Stanujem na stadionu u klupskom hotelu, ali kad izađem volim da odem do Kalemegdana, Hrama svetog Save na Vračaru. Beograd je prelep grad.
Imate li devojku i jeste li usamljeni pored toliko naroda oko vas?
Nemam, jer sam sve podredio fudbalu. Biće vremena za devojke, a nisam usamljen, družim se sa saigračima, mojom generacijom... Biće vremena za izlaske, druženja, sad treba uspeti i opstati u fudbalu. Meni je tek 19 godina i imam vremena za sva zadovoljstva ovog sveta, ali fudbal je nejveće.