Imamo li kao na život pravo i na smrt?
Da li ljudima sa strašnim bolovima za koje se više ništa ne može učiniti treba pomoći da umru? Tabu tema koja je podelila pravnike, lekare, političare, ali i crkvu, vremenom dobija šire dimenzije.
Omogućavanje bezbolne i lake smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe neizdržive bolove već dugo godina izaziva erupciju reakcija u mnogim evropskim zemljama. Mišljenja su podeljena, pa dok se u nekim zemljava eutanazija dozvoljava i smatra spasenjem, u drugim se na ovaj korak gleda kao na ubistvo i krivično delo. Svaki novi slučaj izvlači davno zatrpane stvari ispod tepiha i donosi nove talase rasprava.
Na osnovu rezultata ankete koja je nedavno sprovedena čak 70 posto nemačke populacije izjasnilo se da treba dozvoliti aktivnu pomoć pri umiranju, odnosno, eutanaziju. Ova mogućnost zakonom je dozvoljena u četiri evropska države: Belgiji, Holandiji, Luksemburgu i Švajcarskoj.
Tamo gde zakon ovo pravo štiti i omogućava ubistvo na zahtev mnogima je normalna pojava. Ukoliko bolesna osoba nije u stanju da donese odluku o prekidanju života od strane lekara, o tome imaju prava da odlučuju članovi njene porodice. Tamo gde je smrt sigurna, postoji nekoliko načina da se ona olakša: ispijanjem smrtonosnog leka, primanjem inekcije ili isključivanjem sa aparata.
Klinika koja pruža dostojanstvenu smrt po ceni od 4.000 evra
Švajcarska organizacija Dignitas, organizacija za eutanaziju nudi svojim klijentima ispraćaj na onaj svet u posebno pripremljenim prostorijama po ceni od 4.000 evra. Osoblje klinike pacijenta dočekuje na aerodromu, smešta u svoju sobu, dok nakon regulisanja dokumenata uzimanjem smrtonosnog leka, koji sadrži natrijum-pentobarbital, pacijent utone u san pre nego nastupi smrt. U zemlji punoj kontroverzi usluge ove klinike dostupne su i strancima koji tu mogućnost nemaju u svojim zemljama. Kako se smatra, ovde ne umiru sami.
Do prošle godine, utehu u ciriškoj klinici potražilo je više od 1.300 osoba, među kojima najviše Britanci i Nemci. Na spisku ove organizacije našla su se i imena iz regiona, ali i Srbije. Ko god poželi da poslednje trenutke svog života proživi i promeni mišljenje o ovakvom načinu umiranja može da odustane.
Pravo na smrt dece
Belgija, gde je eutanazija dozvoljena od 2002. godine za punoletna lica, u februaru ove godine usvojila je odluku o proširenju zakona o eutanaziji koja se odnosi na smrtno obolelu decu sa neizdrživim bolovima, što podrazumeva pravo deteta da zatraži eutanaziju zbog neizlečive bolesti i nemogućnosti lečenja. Da bi se život deteta prekinuo na ovakav način neophodno je da se dete svesno odluči na ovaj korak, da ima odobrenje roditelja i lekara, neizlečivu bolesti kao i bolove za koje ne postoji mogućnost da se umanje.
Ova odluka izazvala je burne reakcije, počev od toga jesu li deca u stanju da samostalno i trezveno odlučuju o oduzimanju sopstvenog života. Broj slučajeva eutanazije u Belgiji prošle godine je porastao sa 235 godine na 1.432.
Pokretni timovi koji euutanaziju izvršavaju po kućama
Kada je u pitanju najliberalnija zemlja sveta, Holandija, dozvoljava pravo na asistirano samoubistvo, ali i daje pravo lekarima na prigovor savesti. Pa u slučajevima kada lekari odbiju da izvrše eutanaziju nad pacijentom, timovi za kraj života nude im zu "uslugu". Prvenstveno je planirano da njihove usluge budu besplatne, a njih izvode u u domovima pacijenata. Bitno je da je odluka dobrovoljna i promišljena, bolest neizlečiva, a bolovi nepodnošljivi. Međutim, i ovakav vid pomoći je naišao na odbijanje i negodovanje.
U zemlji koja je prva legalizovala eutanaziju godišnje se izvede 3.100 asistiranih samoubistava.
Eutanazija je u Srbiji definisana kao posebno krivično delo, pa svakom ko izvrši eutanaziju preti kazna zatvora u trajanju od 6 meseci do 5 godina. Bez obzira na razmišljanja i stavove društava različitih zakona i kultura, era savremene medicine donela je nova prava i mogućnosti. Poštovanje prava na život zahteva i uključuje poštovanje prava na smrt.