TRAGEDIJA GENIJA – Betovenova melanholija
Ne postoji čovek u savremenom društvu koji nikad nije čuo za velikog Betovena. On je jedan od najpopularnijih ličnosti među muzičkim stvaraocima sveta. Njegova kompozija "Za Elizu" jedno je od najpoznatijih dela ikada napisanih, a taktove ove melodije prepoznaju čak i deca. Ipak, osim neverovatnog talenta, on je u sebi nosio i duševni poremećaj.
Ludvig van Betoven je rođen nasledno opterećen. Otac mu je bio alkoholičar, a majka i jedan brat su mu umrli od tuberkuloze.
Njegovo patološko nasleđe pokazalo se već na njegovom telesnom sklopu, koji poznavaoci lika i dela ovog umetnika opisuju ovako:
"Srednjeg rasta, ramena suviše oborena, grudni koš uzan, lice sa tragovima preležanih velikih boginja, krupne, kratkovide oči, sivo-plave boje, začuđene ili razljućene, izacivale su svoje jabučice ispod zamorenih trepavica, fizionomija je dopunjena grbavim nosem, raširenim nozdravama i jako razvijenim jagodicama i donjom vilicom."
Njegovo raspoloženje je bilo promenljivo i koleba se između krajnje veselog i krajnje turobnog. Za njega su govorili da je ili veseo, blagonaklon, pun humora i šale ili hipohondar i mizantrop, namrgođen, ljut i nepodnošljiv kako sebi tako i drugima.
U potištenom stanju, odbija caričin poziv da odmah dođe u Hofburg i odgovaram rgodno da će doći sutradan, a jednog svog prijatelja moli u pismu da mu nađe dobrog kuvara, "koji bi bio oženjen i koji nije krvožedan, da bih bio siguran za svoj život."
Promenljivo raspoloženje je bilo začinjeno osobenjaštvom, koje je iskazivano na čudne načine, pa o njemu postoje mnogobrojne anegdote.
U njegovom stanu je vladao nered. Umivao se ledenom vodom. Oko umivaonika je imao niz bokala. Stalno se polivao vodom, ne primećujući da prosipa po podu, koji je bio ispucan od silne vode.
Gađanje jajima
Poznat je po stalnim svađama sa poslugom. Pričao je svakomsvom gostu da nema više poštene posluge, gledajući na svaki postupak posluge narogušeno, zlostavljao je svoju kuvaricu, koja ga je služila godinama. Njegovo omiljeno jelo je bila supa sa hlebom, odnosno popara. Pre nego što bi kuvarica krenula da sprema poparu, morala je prvo da mu donese na tanjiru jaja potrebna za spremanje tog jela.
On ih je uzimao u šaku i zagledao brižljivo prema svetlosti, pa ih je zatim razbijao jedno po jedno i svako njušio, da bi se uverio da li je sveže.
Ako bi jaje mirisalo, recimo na slamu, kuvarica bi bila kažnjena. Al, iskusna, ona bi pobegla odmah posle prvog prekora, a za njom bi poleteo pljusak od razbijenih jaja, koja su padala iza njenih leđa kao granate.
U jednoj anegdoti, priča se o njegovoj navici da poziva goste na ručak, koji bi lično spremio i za koji bi lično nabavio namirnic. Na takav ručak bi primao svoje goste u starom kućnom kaputu, razbarušene kose, s noćnom kapom na glavi, opasan kuhinjskom keceljom, sav zauzet oko šporeta.
A hrana koju je on pravio, podsećala je na onu koja se deli prosjacima u krčamama, govedina nije bila skuvana ni upola, povrće je plivalo u vodi i masti, a pečenje je izgledalo nadimljeno kao u dimnjaku.
Biografi su pisali i o mnogim drugim Betovenovim nastranostima. On je bacao na konobara pogrešno doneto jelo, u prepunim restoranima. Često nije plaćao račun u gostionici posle završenog ručka.
Svakodnevno je šetao kroz Bomeštrase u Beču u svom pohabanom odelu, s visokim šeširom, obučen u prljavi kaput i izlizane pantalone, uzdignute glave.
Betoven je nasledio trošnu telesnu građu i proživeo samo 57 godina, od čega je 31 godinu kao proslavljeni bečki kompozitor i dirigent, iako oboleo od progresivne gluvoće.
Među bolestima i telesnimi duševnim nedostacima, Betovenu je najteže padala njegova rana gluvoća, u 26-oj godini života. Taj gubitak mu je pojačavao urođeno raspoloženje hipohondrije, melanholije, mizantropije i pesimizma. U svojoj autobiografskoj ispovesti, napisao je:
"O ljudi, koji smatrate i pričate da sam pakostan, surov i mizantrop, vi ne znate tajni uzrok svega toga... Pomislite samo na to da je, evo, već šest godina kako me zadesilo neizlečivo stanje, koje su, uz to, neinteligentni lekari još i pogoršali. Govorite glasnije, vičite, gluv sam!"
Za sve vreme svoje gluvoće, taj čovek, koji nije mogao čuti zvuke, komponovao je divna muzička dela. Da je bio rođen gluv, nikada ne bi mogao biti muzičar. A ovako, postao je genije koji nikada sebe nije prihvatio.