U AUTOBUSU SA ALBANCIMA: Nisu toliko gladni da bi se smrzavali sa decom u naručju

Ljudi koji su se našli zajedno na putu sa Albancima sa Kosova ka Subotici, kažu da im je njihovo ponašanje u najmanju ruku čudno. Da se tako ne ponašaju ljudi koji napuštaju domove i da su oni u najmanju ruku bezbrižni dok sa decom odlaze u nepoznato. Paradoks koji se ne može objasniti. Prenosimo vam iskustvo putnice koja je zajedno sa njima iz Gračanice krenula za Beograd.

"Kad sam u rano jutro sa prijateljicama krenula za Beograd i na autobuskom stajalištu u Gračanici ugledala grupu Albanaca, shvatila sam da će putovanje trajati bar tri sata duže, ali i da mi se pružila prilika da vidim ko su ti ljudi koji odlaze.

Albanci su nastavili da ulaze u autobus u Ajvaliji, pa u Prištini, kod Podujeva i tako do Merdara. Uglavnom su to mladi ljudi, kao i mlađi bračni parovi sa decom. 

Masovno odlaze, bukvalno preko noći nestaju. Niko ne zna šta im je odjednom, i sve ono što sam videla u autobusu samo je potvrdilo moje, ali i sumnje mnogih sa Kosova i Metohije – a to je da opet nešto mute. Izuzev jedne žene, koja je put Subotice krenula sa suprugom i decom i u autobus ušla uplakana, svi ostali su bili potpuno bezbrižni. Ona i njena porodica nisu ostavljali utisak napaćenih, siromašnih i gladnih ljudi – nisu ni ostali.

Retko ko od njih je imao prtljag veći od jednog ranca, čak ni oni koji su sa sobom vodili decu. Ponašali su se potpuno opušteno, telefonirali su i smejali se, parovi su se ljubili, kao da svi idu na more i samo što nisu zapevali", napisala je Janja Gaćeša za Standard.rs.

KAO DA IMAJU ZADATAK

"Čudim se, ko zna koji put u životu, mentalnom sklopu tih ljudi koji svakih nekoliko godina moraju na neki način da privlače pažnju. Nikako da se smire, organizuju i žive. Dok se svi mediji bave time koliko je njih otišlo zbog „loše ekonomske situacije“, pitam se ko li je ovog puta pritisnuo prekidač i opet ih podigao na noge kako bi svet o njima pričao?

Pitam prijateljicu: „Gde ovi ljudi idu po ovoj hladnoći sa ovom decom? Kakvi su to roditelji?“

„U Kazablanku“, odgovori i kroz uzdah reče da ćemo sigurno mi, Srbi sa Kosova, biti krivi i za ovu njihovu avanturu.

Čim smo prešli Merdare, počeli su da zovu telefonom i da nekome govore kada stižu u Suboticu. Bilo je i onih koji su davali novčanice od 200 evra pojedincima u autobusu, verovatno vodičima jer su u Beogradu poslušno išli za njima.

Čekaće danima, mnogi sa decom – moram to još jednom da naglasim – pod otvorenim nebom da preko njiva, blata i vode pređu u Mađarsku. Šta će dalje biti, nemaju pojma, ali na njihovim licima nema nimalo brige. Kao da imaju zadatak da svi odu do Subotice i Mađarske, pa, ako ih vrate, imaju pokriće da su probali da odu. Kako drugačije objasniti tu njihovu bezbrižnost."

„GOODBYE FOREVER“

"Pri povratku iz Beograda, u autobusu je bilo 15 Albanaca koji su se vraćali iz Subotice. Da ste mogli samo tu sreću da vidite. Mlada devojka je, silazeći u Podujevu sa svojim sestrama i roditeljima, vozaču rekla: „Goodbye forever“. Tako je bila vesela zbog povratka, i njena porodica isto. To se baš ne uklapa u priču o ljudima koji traže izlaz iz jada i bede koji na Kosovu vladaju.

Ubeđena sam da njihov odlazak veze nema sa siromaštvom, nezaposlenošću, lošom ekonomskom situacijom i ostalim pričama. Novac koji troše da bi došli do Subotice, Mađarske, Crne Gore, Nemačke, pa čak i Amerike, nije mali, i niko ne postavlja pitanje odakle im u džepu hiljade evra. Bez obzira koliko je ekonomska situacija na Kosovu i Metohiji teška, niko od njih nije toliko gladan da se usred zime smrzava po šumama sa decom u naručju. Priče o prodaji imanja treba uzeti sa rezervom.

Teško mi je da poverujem da su preko noći svi shvatili da na Kosovu nema perspektive, i da im je jedini spas odlazak. Iza ovoga se nešto drugo krije. O čemu se ovog puta radi – ne znam. Znam samo da, kad god se uzmuvaju, pričaju svi istu priču, a ne deluju ni malo iskreno – Srbi najskuplju cenu plate. I zato ne likujem zbog njihovog odlaska. Naprotiv, ja se plašim", završava svoje iskustvo Gaćeša.