Da li znate ko je bila prva srpska književnica? Jedno od svojih dela posvetila je umrlom sinu
Njen rad ne može se obuhvatiti područjem jedne umetnosti.
Imala je sve uslove za dobro vaspitanje – znala je grčki, kretala se u društvu učenih crkvenih ljudi, bila je izuzetna vezilja. O njenom obrazovanju i talentima svedoče tekstovi koje je sastavila i predmeti primenjene umetnosti koje je izradila. Podatak da je za sebe poručila jedan Psaltir 1370/71. godine govori o njenoj knjigoljubivosti.
Monahinja Jefimija ili Jelena Mrnjavčević bila je kći uglednog vlastelina u državi cara Dušana, kesara Vojihne, a pre zamonašenja bila je žena despota Uglješe Mrnjavčevića.
Srpska princeza u turskoj seriji: Poznata glumica tumači čuvenu Maru Branković, a zapevala je i na našem jeziku
Proglašena najlepša stara srpska reč: Većina ljudi ne zna šta ona znači, a da li ste i vi među njima?
Čuvena književnica krila ljubav prema ženama: Omiljene junakinje iz crtanog filma zapravo su njene ljubavnice
Posle pogibije muža u Maričkoj bici 1371. godine, zamonašila se i prešla u Srbiju. Živela je na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je poslala vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.
Misli se da je svoje poslednje dane provela u manastiru Ljubostinja. Uzela je još strože monaške zavete i dobila ime Jevpraksija.
Jefimija je pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova, u periodu Miličine vladavine – u teškom i opasnom vremenu nakon Kosovske bitke. Svakako je uticala na vaspitanje Miličine dece, od kojih su Stefan Lazarević i Jelena Balšić bili veoma obrazovani i naklonjeni književnom radu.
Učešće u diplomatskoj misiji kod sultana Bajazita
Kneginja Milica – monahinja Jevgenija i Jefimija pošle su u aprilu 1398. godine da opravdaju despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalno neverstvo Bajazitu. Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića veoma pohvalno pisao je o ovom delikatnom poduhvatu dve monahinje, pri tom je istakao Jefimijinu mudrost:
"Pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: 'Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo'. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu"
Ove Konstantinove reči, uz dodatak da je Milica bila mudra kao Odisej, predstavljaju najveću pohvalu napisanu ženama u srpskoj književnosti. Jefimija i kneginja Milica učestovale su u još jednom važnom poduhvatu – zaslužne su za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju. Ovu relikviju zatražile su na dar od Bajazita i tako je svetiteljka dospela u našu zemlju.
Jefimijina dela
U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri svoja književna dela visoke umetničke vrednosti. Sva tri sačuvana su u materijalu, tako da predstavljaju spomenike ne samo književnosti, nego i primenjene umetnosti. Njeni radovi zamišljeni su kao dar – manastirima Hilandaru i Ravanici. U njima je, u prvom licu jednine, Jefimija istaknuta kao darovalac i sastavljač.
Prvi tekst, "Tuga za mladencem Uglješom", urezan je u srebru, u dvostrukoj ikonici koju je Jefimija priložila Hilandaru. Nastao je između 1368. i 1371. godine, nakon smrti njenog malog sina Uglješe Despotovića. Ugraviran je u pozlaćene srebrne pločice, ukrašene biserima i dragim kamenjem. Na jednoj ikonici prikazana je Bogorodica sa malim Hristom, na drugoj Sveta Trojica u obliku Gostoljublja Avramovog. Tekst "Tuge" sastoji se iz dve duže, duboko emotivne rečenice. Jefimijina molitva nije konvencionalna i apstraktna, nego je lična i konkretna – ona priznaje da je "prirodom maternjom pobeđena" i da ne može da obuzda svoju tugu za umrlim detetom.
TUGA ZA MLADENCEM UGLJEŠOM
Male ikone po veliki dar,
koje imaju presveti lik gospodnji
i prečiste bogomatere,
a njih velik i svet muž
darova mladomu mladencu
Uglješi Despotoviću,
Njegovu neoskrvnjenu mlađahnost
prestaviše u večne obitelji,
a telo u grobu preda se,
koga izdelaše praoci
prestupljenja radi.
Udostoji, gospode Hriste,
i ti, o prečista bogomati,
i mene jadnu
svagda o razlučenju duše moje da se brinem,
koje ugledah na onima koji su me rodili
i na rođenom od mene mladencu,
za kojim žalost neprestano gori
u srcu mome,
po običaju maternjem pobeđena.
"Moljenje Gospodu Isusu Hristu" nastalo je 1398/99. godine. Tekst je izvezen na zavesi za carske dveri, koju je Jefimija darovala Hilandaru, gde se i danas čuva. Na zavesi, jednom od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti, izrađeni su likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. U dnu je Jefimija izvezla tekst svog moljenja, za koje se nadahnula rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred pričešće.
Njeno treće delo, "Pohvala knezu Lazaru" u celini jeste izvoran pesnički tekst. Izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, sa namerom da bude pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza. Jefimija je pokrov namenila Lazarevoj zadužbini Ravanici – danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve.
- Spoj lične i opšte tragedije, u savršenom skladu uzdržanog izraza i kompozicije, uzdiže ovo Jefimijino delo u red najlepših tekstova srpske književnosti - ističe Dimitrije Bogdanović u "Istoriji stare srpske književnosti".
Iako po žanru pohvala, ovaj njen tekst je po unutrašnjem tonu molitva svetom knezu za opštu i neposrednu pomoć ugroženom narodu i sinovima Stefanu i Vuku, kao i za posredovanje kod svetih mučenika. Na samom kraju Pohvale Jefimija govori o sebi – moli svetog kneza da utiša "ljutu buru njene duše i tela".
Jefimijina dela na ikonici, zavesi i pokrovu jesu, u stvari, molitve nastale u određenim momentima i sa određenom namenom. Sastavljene su u prvom licu, u obliku direktnog obraćanja božanskoj ili svetiteljskoj ličnosti, i to je njihova prva crta koja im daje ton srdačnosti i intimnosti. Druga crta je što one ne sadrže apstraktna osećanja i moralna razmišljanja, nego tugu i bol, ličnu patnju, strahovanja za sebe i bližnje, za ceo jedan narod. Prva naša žena za koju znamo da je pisala, pisala je ne o nečem ili nekom, već o sebi, i činila je to na izrazito ispovedan i neposredan način, istakao je Milan Kašanin u "Srpskoj književnost u srednjem veku".
Nerazrešeno pitanje još dva umetnička dela
U nauci je ostalo otvoreno pitanje još jednog eventualno Jefimijinog dela – reč je o plaštanici rađenoj oko 1405. godine, koja se danas nalazi u rumunskom manastiru Putna. Ova plaštanica spada u najraskošnije radove u srpskoj primenjenoj umetnosti. Na svili je zlatnim i srebrnim koncem izvezen lik mrtvog Hrista sa zborom anđela, a natpisi su na grčkom jeziku. U obradi figura postoje stilske srodnosti sa hilandarskom zavesom za carske dveri.
Jefimiji se pripisuje i jedan aer (vozduh) s kraja XIV i početka XV veka, koji se čuva u beogradskom Muzeju Srpske pravoslavne crkve.
Za njen dolazak iz Sera na dvor kneza Lazara vezuje se donošenje grčke plaštanice Antonija iz Herakleje, koju je mogla da vidi u despotovini svog muža pre bitke na Marici. Ova tkanika spada u najvrednije primerke studeničke riznice. Pretpostavlja se i da je Jefimija naručila jednu ikonu Bogorodice, nakon 1371. godine. Ikona je delo sjajnog solunskog umetnika, nalazila se u manastiru Poganovo, sada je u Narodnom muzeju u Sofiji.
Srbija Danas/knjizenstvo/V.Janković