Техеранска конференција: "Мртвачки сандук" за Четнике Драже Михаиловића
Четвородневни састанак Стаљина, Рузвелта и Черчила између осталог одлучио је и послератну судбину Југославије, а тиме и српског народа. Подршка Савезника преусмерена је према партизанима.
Од како је у Европи почео најдеструктивнији сукоб у модерној историји било је прошло пет година, док су Русија, Тихоокеански појас и Југославија ужасе рата трпеле трећу годину за редом. Совјетски Савез, који је пао на колена у децембру 1941, кад су Немци били на 12 км од Москве, успео је бројношћу и храброшћу својих снага, али и логистичком подршком САД и Велике Британије, да се одупе код Лењинграда, Стаљинграда, а затим и да крене у противнапад.
Међутим, да би нацистичку силу успео да сломи, Стаљин је тражио отварање другог фронта, на западу континента. О томе се расправљало преко годину дана, али коначног утаначења није било. Тим поводом, од 28. новембра до 1. децембра 1943. трајала је Техеранска конференција у Персији (данас Иран), први састанак на коме су учествовала сва три лидера савезничке коалиције: Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (SSSR), Франклин Делано Рузвелт (САД) и Винстон Черчил (Велика Британија).
У међувремену, променило се и стање у Краљевини Југославији. Почетно преимућство Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО) над партизанским покретом Јосипа Броза топило се, да би априлском Битком на Неретви Четници Драже Михајловића, како су их још звали, били разбијени и прешли у суштинску дефанзиву и изгубили потенцијал за победу у коначном исходу.
1. НЕСПРЕМНОСТ ЗА БЕСКОМПРОМИСНУ БОРБУ против окупатора која није имала упориште само у техничкој неопремљености, него и у суровости нацистичке силе која се руководила директивом фелдмаршала Вилхелма Кајтела: "За убијеног немачког борца да буде стрељано 100 Срба, за рањеног - 50".
Ова наредба није донета ни за један други народ и спровођена је пре свега на територији уже Србије, без Косова и Метохије, Војводине и Јужне Србије (данас Републике Македоније). Штедећи народ од смрти, Покрет Драже Михаиловића губио је подршку Савезника којима је требао неко ко убија Немце, не неко ко их трпи.
2. НАЦИОНАЛНА И ИДЕОЛОШКА ЈЕДНОСМЕРНОСТ Михаиловића, оличена у суштинском опредељењу према српском народу и опоравку порушеног монархистичког поретка, значила је мању базу за подршку од оне коју је циљао Броз.
Михаиловићев покрет ефективно је деловао на потезу Крајина-Јужно Поморавље, али уз незанемарљиве "џепове" које су настањивали Хрвати, муслимани и Албанци. Титов покрет је усмерио своје деловање на све народе, иако су испрва Срби чинили огромну већину његових снага (пошто су Срби једини и систематски прогањани и убијани, они су први и дигли оружје).
Михаиловићев покрет је у оданости краљу себе везао за државу и друштво које су у међуратном времену одликовали велике имовинске разлике, сиромаштво и економска заосталост. На другој страни, комунисти су обећавали праведнију и уједначенију расподелу националног дохотка, нестанак класних разлика, еманципацију оних категорија које одређена права нису имала, што је у њихове редове привлачило немали број људи.
3. ПОЛИТИЧКА НЕУМЕШНОСТ МИХАИЛОВИЋА НАСУПРОТ ТИТОВОЈ ВИСПРЕНОСТИ. На почетку рата пуковник, Ивањичанин са штабом на Равној гори цео живот је био војник, неко ко је издавао и слушао наређења. Како је Југославија била политички обезглављена јер су краљ и Влада напустили земљу, то је Михаиловић био ускраћен за подршку кадра компетентног за политичко деловање и планирање. Иако су му пришли неки од политичара и интелектуалаца, попут Драгише Васића и Стевана Мољевића, његов политички огранак није успевао да оформи делотворну платформу која би се надовезала на војно деловање и почетну подршку САД и Британије.
Тито је, са друге стране, имао велико политичко искуство стицано у илегали будући да је од 1921. рад Комунистичке партије Југославије био забрањен. Придодамо ли томе и рад у и за Коминтерну, Други светски рат био је далеко лакши за човека који је деловао "испод радара", умешног у политичком агитовању и деловању.
Све ове околности, допуњене поразом ЈВуО на Неретви, преокренуле су расположење савезничких лидера. Тито је био спреман да напада Немце, док је Михаиловић чувао народ. Рачуница у Техерану била је јасна: ко пуца на Немце, тај добија помоћ. А, извештаји СОЕ (Специал Оператион Executive) указивали су да партизани Немцима праве више невоља од ЈВуО.
Од тог трена, већи контигенти опреме и наоружања, као и савезничке мисије, упућивани су у штаб НОП-а, док су контакти са ЈВуО остали, али су се кроз време угасили (коначан раскид уследио је 1944).