Марина Абрамовић: Промени себе и променићеш 100 људи

Марина је на почетку захвалила свима зато што у целој каријери није имала оволику публику.

Почела је излагање о уметности уопштено и о перформансу као специфичној форми уметности. Уметник се родио са даром, одређеним даром, и ствара исто тако природно као што и дише и то га одваја од аматера. 

Шта чини најбољег најбољим? Она је описала да најбољи стварају у некој врсти надахнућа, као у грозници, као да ништа друго и не постоји, то је врста жртве и обележава га велика патња и самоћа, и мада је тешко, рад га испуњава.

Како је нагласила дијалог са публиком је кључан, поготово у перформансу, када дајеш сто одсто добијеш сто одсто али не ретко она је давала 150 одсто и тада постаје уметник рањив али се та енергија враћа у комуникацији са публиком која све осећа и све види. Не можеш да будеш препотентан, нарцизам може да направи препреку између тебе и дела. Треба схватити да је дело важно а не ти и тако му и приступати.

Битно је да уметник одабере оружје којим треба да ради, многи се дуго траже, неки одмах узму платно и четку и постају сликари, други камеру и постају редитељи, трећи одаберу музику и постају композитори. 

- Ја сам врло рано схватила да је моје поље деловања перформанс али не стенд ап комедија, глума, плес. Перформанс није глума. Перформанс црпе из визуелне уметности. Ту се размена догађа у одређеном простору и времену и везана је за њих. Видео филм је нека врста документације док перформанс представља рад који представља размену енергије са публиком, сада и одмах. Крв је крв, нож је нож, тело је тело, све што видиш је стварно мораш бити присутан са телом и умом.

- Публика може да осети све кроз шта уметник пролази и шта осећа, не може се преварити. Уколико ти публика верује, пружа ти енергију која пролази кроз тебе и онда си у могућности да је вратиш публици. Никад нема пробе, зато што не би било аутентично а то је перформанс.

- Почињем са концептом и само узимам оно што ме плаши, од тога крећем. То је тај корак у непознато, који би волео да схвате сви, он је везан са страх, бол и проалзност од којих сви стрепимо. Као што је Брус Бауман једном рекао перформанс је живот и смрт.

Даље прича Марина да је историја уметности уједно и прича о болу, страху и привремености и њихово превазилажење.

- У перформансу својим телом направимо сценарио пролазимо кроз страх и бол и пролазимо кроз то заједно са публиком и превазилазимо ова осећања заједно.

- На западу живимо у глави али тело и душа имају велике могућности да се превазиђу ограничења. Пратила сам многе операције на телу, углавном најтеже, и где је ту дух. Ми знамо 20 одсто мозга остало је непознато. Имала сам прилике да се дружим са Абориџинима, шаманима у Бразилу, била у Индонезији, они померају границе свога тела. Перформанс је начин да то урадим са својим телом.

Шта је уметност? Џозеф Бојс је схватао уметност као шаман или по некоме то су нове визије друштва. 

Балкан представља мост између истока и запада и ту дувају разни ветрови. 

- Ми смо ветрови сами са собом умемо лудачки да волимо, мрзимо, да не заборавимо и то су елементи у мом раду.

- Отац од мог оца је Патријарх Варнава. Рођена сам 1946. године. Како даље излаже Марина сећа се своје баке која је била религиозна док су јој родитељи били комунисти. Они су јурили политичку каријеру. Сећа се једног догађаја из цркве када је била мала, гледала је људе како узимају свету воду и крсте се, она је одлучила да је попије да би постала света, наравно то се није десило али се разболела.

Од детињства је цртала по зидовима од стана и свуда где је могла. Са 14. година је тражила уљане боје за рођендан. Отац се у то време дружио са сликарем Бранком (Филом) Филиповићем. Од њега је тражио да купи материјал за Марину и ту убрзо следи и прва лекција. Он је купио све што треба и донео у Маринину собу. Ставио је платно на под, узео пигменте и сав купљени материјал и ставио на средину платна и све то запалио. Рекао је: - Ово је залазак сунца. и отишао.

Марина је гледала данима ову "слику" и закуцала је са четири ексера на зид, отишла на одмор, када се вратила сав тај лепак и гипс се одлепио и на поду је остала прашина и ђубре. 

Као што су рекли неки великани попут Полока и или Клајна процес је важнији од резултата. Та трансформација која се доживљава током перформанса је јако битна. То је како каже утицај и Филиповића.

- Мајку је привукла идеологија комунизма она је радила у Музеју револуције народа Југославије али од Ворхола ништа није разумела. Отац је био из сиромашне породице и развио је веру у комунизам - прича даље Марина.

Марина прича да је била на барикадама 1968. године за време студентских демонстрација. Њен отац је те године бацио књижицу и рекао да се он за ово није борио.

Марина је на својим сликама углавном цртала тела али окренута леђима према посматрачу и облаке. Након једног цртежа је одлучила да се не врати више у студио.

Студентске демонстрације су имале своје захтеве у 13. тачака. Неки од захтева су били и слобода штампе, боља храна у мензама али и место за Студентски културни центар. Место где је данас СКЦ је био клуб тајне полиције.

Како даље прича Марина Абрамовић добили су СКЦ почели су тамо да раде. Дуња Блажевић и још 12 уметника је требало да донесу ствари које их инспиришу а нису уметност. То је био један од првих задатака. Евгенија Демјески је донела врата зато што кад год их отвори одведу је у други простор или свет, Зоран Поповић је донео радио зато што га је стално слушао док је радио, Раша Теодосијевић је довео своју девојку и рекао да пре рада увек води љубав са њом.

Како каже Марина то је био најинспиративнији период у њеном животу и од тада је прошло 44 године. 

Марина је затим почела да прича о својим перформансима. Прво је поменула "Ослобађање хоризонта". Како каже у то време нису имали новаца да путују у иностранство. Она је на неким разгледницама кречила плавом и белом бојом неке зграде и тако отварала простор, неке од зграда су стварно збрисана после бомбардовања и то је навела како уметност уме да предвиди будућност.

За њу је кафић у СКЦ изгледао као чекаоница неког аеродрома. Гледала је људе ту окупљене као имагинарни путници, имагинарног пута. Перформанс се састојао у томе да пушта преко разгласа свој глас који позива путнике да се одазову позиву за тај и тај лет.

"Ритам 5" је следећи перформанс. Полила је петокраку са 100 литара бензина и запалила. Петокрака као свеприсутног симбола у то време, на свим документима свуда. Она је легла у звезду и легла, како је звезда горела остала је без ваздуха и онесвестила се, на сву срећу ту је био један лекар који ју је извукао. Она се тада љутила на њега.

Хтела је да види ограничења свога тела, сматрала је да их нема, имала је тада 23 године.

Следећи перформанс је подразумевао 72 објекта на столу. Ти објекти су могли да донесу задовољство али су могли и да муче. Ту је био и пиштољ и метак. Свако је могао да ради са њом и са тим стварима шта је хтео чак тада и да је убије. Првих сат времена ништа се нарочито није дешавало, након тога један човек је узео пиштољ ставио на длан наслонио на Марину и заједно са њом кренуо да повлачи ороз.

Поред тога неки су почели да јој стављају памук око врата са жељом да га запале, трећи су почели да јој забадају трње од руже у тело. Хтела је да види колико публика може далеко да иде. После 6 сати овог мучног перформанса око 2 ујутро он је завршен. Када је Марина кренула да хода према људима у том тренутку су се сви разбежали, нико није хтео да се суочи са њом. 

Када је стигла у хотел након тога схватила је да је цео прамен њене косе поседео. Ту је схватила да публика може да те убије и схватила је да не жели да умре зато што воли свој живот.

У свом перформансу "Уметник је присутан" је развила идеју да треба уздигнути на неки начин дух како свој тако и других људи а не ићи ка самоуништењу.

"Лук" је перформанс о којем је Марина следеће причала. Као слојеви лука тако је и живот саткан од различитих слојева. Овај перформанс је рађен крајем '80-их година. На њему су јој усне и нокти обојени у црвено хтела је да на неки начин то симболизује Мадону, многи су говорили у то време да ко користи ову боју за нокте и усне није уметник.

Марина је причала о свом перформансу са змијом. Рекла је да се плашила змије и пацова али након тог перформанса превазишла је тај страх. Змија јој је била на глави и почела да је стеже, дресер који је био ту и задужен за змију јој је рекао да треба да се опусти зато што змија осећа њен пулс, успела је. Могла је да страда.

Златна маска је био перформанс у коме је користила мед и златне листиће и лепила на лице. Овај рад је посвећен нашим иконама како је и сама рекла. Иконе су представе и како сама каже код њих светло долази изнутра.

Марина је даље изложила своју животну причу. 1975. године је отишла у Амстердам где је упознала Улаја и заједно са њим живела и радила наредних 12 година све до чувеног перформанса на Кинеском зиду.

Поменула је неке од перформанса из тог периода. У Болоњи су стајали наги један према другом и представљали су врата за улазак на изложбу. Ко год је хтео да је види морао је да прође између њих. Заједно су радили целу једну серију перформанса у којима су били наги, то су сматрали за природно стање.

Други перформанс је захтевао, такође наги, да гурају два стуба дупло тежа од њих. То је први пут да је била пред толиком публиком. Обично је на њене перформансе долазило 20 до 30 људи тада је дошло око 1000 људи, и ту је схватила значај енергије која се размењује између публике и уметника и како је користити у своју корист. 

Следећи перформанс је приказао тело као музички инструмент. Наиме шамарали су се Улај и Милена тако јако да се ту створио одређени ритам, значи то није имало никакве везе са наношењем бола већ са ритмом, музиком у крањем случају, тело као нека врста бубња које се удара и ствара "музику".

Причање о свом раду је довело до перформанса "А,а". Како је рекла Марина поента је била да се испушта глас док га не изгуби и тако сат времена. Твој глас постаје глас птице, детета, животиње. Треба познати и упознати свој глас и његове границе.

Причала је још о перформансима који су обележили њен рад '90тих година. Поменула је посебно "Балкански барок". Како каже стидела се свега што се дешавало у њеној земљи, рата и свега. Прала је крв и кости у том перформансу али никада не можеш да спереш крв са руку како је рекла. За овај перформанс је добила Златног лава у Венецији на бијеналу.

Поменула је и свој чувени "Манифест" који може у целости да се прочита у њеној књизи "Пролазим кроз зидове".

Завршила је ово предавање како је и почела. Пустила је видео рад уместо резимеа. У њему говори о томе да сви имамо трауме, усамљени смо понекад, бојимо се смрти, боли нас понекад. Уметност је мост међу људима различитог друштвеног статуса, религије и расе. Потребна нам је комуникација између духовног и физичког. Природа је савршена без нас али нама је потребна уметност у градовима.

За крај ове дивне вечери Марина Абрамовић је замолила да ставимо руку на човека до нас затворимо очи и пошаљемо му љубав а она ће да мери време 7 минута.

- Ово је највећа ствар која ми се догодила у животу - закључила је након свега, и додала: - Промени себе и променићеш 100 људи.