ПОТРЕСНО: "Не дај Боже да их сретнем!" Отац Данке Илић о СУСРЕТУ СА УБИЦАМА своје ћерке: "Монструми су нам УБИЛИ ДЕТЕ!"

Наиме, родитељи Данке Илић су једва говорили о несрећном дану када се њиховој ћерки губи сваки траг. Са кнедлом у грлу први је проговорио Данкин отац, а онда се укључила и мајка која је јасног става да не жели да јој било ко изјављује саучешће пошто она у дубини душе верује да је њихово дете живо.

Данкине убице отац је видео при доласку и није посумњао ништа, а назвао их је људима:

- Кад сам улазио у Бањско поље ја сам лично видео та два човека у ауту. Нисам ја возио јер нисам возач, мој колега је возио и стао је испред њих и питали смо: "Људи, јесте ли видели једно мало дете?". Они су ми хладнокрво рекли "Не". Само Бог зна што ја тада нисам изашао из аута да проверим ауто. Ја сам под налетом адреналина отишао право горе где је кућа и кренуо сам да тражим дете. Кад сам ја стигао после минут, два стигла је и прва патрола. Тражили смо је и постало је јасно да је ситуација каква не треба да буде. Стизало је још полиције и људи су се окупљали. Врло брзо је било хиљаду људи, а верујем и више. Моји другари су је тражили на моторима, џиповима, по шуми и свуда около. Звали су ме са свих страна. Ту је све пречешљано  и моји другови и пријатељи и полиција која је све урадила што се могло. Стварно је тако.

Живахни и насмејани дечак, њихово старије дете, је све време трчкарао около и тражио пажњу родитеља, Ивана га је пратила, а отац је проговорио о убицама:

- Не дај боже да их видим. Према ономе што нам је полиција рекла монструми су нам убили дете. Причали смо и са начелником полиције у Бору и са београдским. Они су нама рекли како се то све десило. Пратили су их преко ГПРС, кажу да су имали стајање ту. Открили су да су мокрили на тарабе, па су ишли на доле, па су ударили Данку и шта су урадили, па су имали још једно стајање и ја сам их срео доле. - рекао је Данкин отац.

У свој муци Данкин отац каже да би убице за њега били хероји да су девојчицу одвезли код лекара када су је ударили аутомобилом.

- Да су шта год урадили са дететом, али ваљано, да су јој помогли, да су је однели код лекара или да су стали код неког комшије и питали чије је дете које су ударили верујете ми да би они за мене били највећи хероји. Али, пошто су ово урадили што јесу, односно што полиција каже да су признали, ја немам речи за њих. Монструм то је блага реч за њих. Смртна казна није за њих, то би била награда за њих. То треба да робија до краја живота и то што ће тамо да им раде није мој него њихов проблем.

Извор: Србија Данас/Република/Аутор: Аделарда Поповић