Ваше дете више није живо: Исповест Душице која је на ходнику Народног фронта од доктора чула једну од најгорих вести

Игњатова мама / Извор: Фото: Facebookprintscreen/Ignjatova мама

Дете које си желела да имаш волиш подједнако од момента кад сазнаш да си трудна, и боли те његов губитак ма кад да се он десио.

Мајка из Србије стајала је у ходнику "Народног фронта" након што јој је доктор саопштио једну од најгорих вести коју једна жена може да чује - ваше дете више није живо. Душица Стаменковић одлучила је да проговори о болној теми о којој се у нашем друштву ретко прича тако што је поставила необично питање - знате ли шта су дугине бебе?

Душица често и отворено прича о лепоти родитељства, али сада је одлучила да у свом блогу "Игњатова мама" опише једно од најболнијих искустава у животу жене - побачај. Њену исповест преносимо вам у целости.

ХЕРОЈИ ИЗ УРГЕНТНОГ ЦЕНТРА: Ево како су ИСТОВРЕМЕНО порађали и оперисали Ану (31)! Отац ПОНОСАН!

Љубинка и Радисав су већ 70 ГОДИНА У БРАКУ! Њихова прича ће вас разнежити (ВИДЕО)

ДВЕ ОПЕРАЦИЈЕ ИСТОВРЕМЕНО: Храбар подвиг лекара у Ургентном центру - оперисали ГЛАВУ ТРУДНИЦИ на порођају!

"Одувек сам желела малу разлику међу децом. Одувек сам знала да желим другу бебу чим истекне породиљско за прву бебу. Сећам се, почела сам да радим у уторак а у суботу је требало да добијем. Али трудна сам, 100%, знам да смо поново успели из првог покушаја. И, каква случајност, у суботу је 4. фебруар, исти датум као кад сам сазнала да сам трудна са Игњатом. На интернету постоји калкулатор да се израчуна предвидјен термин порођаја, и гле случајности, термин је за Игњатов други рођендан. Дивно! Савршено!

Још само да дође субота да урадим тај тест, да потврдим да сам трудна, и отворићу трудничко боловање и наставити да уживам са Игњатом. Та четри дана на послу проћи ће већ некако, био је распуст па је мама била ту. Она, брат и сестра су га чували наизменично. Коначно субота. Никако да избацим мужа из куће да урадим тест на миру.

И коначно! Две црте! Скакала сам од среће! Шапнула сам Игњату да ћу му родити брата или сестру. Мужу сам на слици мене и Игњата написала "Волимо те нас троје", одмах је схватио и љубио нас. Успели смо! Морала сам да сачекам понедељак како бих отишла код гинеколога да ми потврди трудноћу и да отворим боловање. Гинеколог није на ултразвуку видео плод, јер је било превише рано, каснила ми је само 3 дана. Послао ме је да урадим бету. Резултати стижу тек сутра поподне.

Уторак- најтежи дан на послу икада! Тад сам радила у старијој јасленој групи. Радила сам међусмену, а колегиница има повређену кичму и не сме да пресвлачи децу, нити да их ставља на ноше. Тог дана је било 17 беба. 17! Један од оброка је био крем сир на хлебу. Хранила сам једну Тару која је толико тужно плакала за татом,да ми се срце стезало кад је погледам. Махинално сам олизала прсте од крем сира, пошто сам је нахранила, јер сам је све време мазила и тешила да не би била толико тужна. Дан никад дужи, јер присутност деце никад није била већа. Након спавања свима су пропустиле пелене па сам морала сваког комплетно да пресвучем. Сваког сам подизала на пулт, јер сам тако навикла Игњата да пресвлачим. Након ручка сви су се укакили. Али баш сви. Поново сам сваког пресвлачила, сваког подизала на пулт. Пелене није носило 5-6, али остали јесу. Некако ми се коначно завршила смена. Била сам толико исцрпљена и уморна, али ипак срећна јер коначно дем по резултате бете. Све је било у реду, доктор ми је одмах отворио трудничко боловање. Јавила сам главној васпитачици и директорки. Мојој срећи није било краја.

Увече је муж јео еурокрем. Осетила сам мирис и припала ми је мука. Чекај, немогуће је да осетим мучнине тако рано! Мучнина никако да прође морала сам да се исповраћам. Увијала сам се од мучнине и бола у желуцу. Поврћање је трајало читаву ноц! И гутљај воде ако бих попила, трчала сам да повратим. Била сам престрављења, неће ваљда дуго да трају мучнине,ово је хорор,не могу да функционишем! Око 4-5х ујутру пријало ми је да поједем киви. На тренутак ми је било боље, коначно сам могла да заспим, али убрзо сам и то морала да повратим. Попила сам два гутљаја воде и вратила се у кревет. Убрзо поново устала. Осећала сам мрак. Да тонем. Да само желим да не осећам ништа и да спавам, и да престане више тај осећај глади. Тргнуо ме је снажан ударац, нисам одмах схватила одакле долази. Осетила сам страшан бол у глави, додирнула је и видела да су ми руке крваве. И даље ми се повраћало. Осећала сам сестру која ме је грлила и дозивала. Ја сам само понављала да ми се спава и да ми се повраћа. У wc сољу је капала крв са моје главе. Сестра ме је умила, одвела до кревета и позвала хитну помоћ. Срећом те ноћи је она спавала код нас, иначе бих била сама са Игњатом, муж је већ отишао на посао, тако да не знам шта би било да ми није сестра била ту.

У дому здравља су ми само испрали рану на глави и послали на ВМА. Само сам понављала да не забораве да сам трудна, ако се поново онесвестим. На ВМА сам чекала три сата да ме коначно ушију, а муж је изашао с посла и дошао. Ушивање је болело је као ђаво! Јако је болело је бријање косе на том месту, а убоди мање-висе, али кад затегне конац, мајко мила! Без анестезије. Три копче. А онда везивање тзв.машнице. Болело је ужасно! Нису ми снимили главу због трудноће. Пустили су ме кући јер имам већ бебу кући, али су рекли да строго мирујем пар дана, због главе. Изашла сам из ординације, муж је седео у чекаоници. Сагла сам се да га пољубим, а следеће чега се сећам је његово дозивање и унезверен поглед, и поново исти плафон изнад моје главе, исти кревет. Вратили су ме на исто место! Чујем доктора да прича нешто "Трудница, рана трудноца, хитно…" Урадили су ми, мислим, ЕКГ и прикљуцили инфузију. Толико сам била исцрпљена да се ни не сећам свега.

Коначно смо санитетом кренули кући. У санитету је био и један деда који је морао да лежи. Ја сам једва издржала вожњу да седим. Баш сам се осећала лоше, болели су ме мишићи. Ваљда због дехидратације. Код куће сам на вешу приметила браонкасто-црвенкаст траг. Ма, није то ништа. Знам да је на почетку трудноће могуће благо крварење. Сутрадан је био јачи траг крви. Отишла сам код гинеколога. Преписао ми је утрогестан. По два, ујутру и увече. Попила сам два и отшла да спавам. Пробудио ме је осецај обилног цурења крви. Не, немогуће! Немогуће! Лежала сам и грлила Игњата.

Чим је свануло хитно код гинеколога. Каже има случајева да са овако јаким крварењем опстане плод, ниста не мора да значи. Одлазим у Народни фронт, хитно. Не знам име доктора, али је био предиван! Дуго ме је прегледао вагиналним ултразвуком, и на крају рекао да поновим бету и вратим се. Сећам се, стајала сам поред мужа,доктор је држао папир. Нисам се дала све време, до тад. Рекао је да не бринем, да му је жао, али је добро сто је све само отишло па није потребна киретажа, јер то значи да ћу убрзо моћи поново да покушам, кад се осетим спремном за то.

Тресла сам се. Укопала сам се ту у том холу у болници. Моја сестра ме је загрлила. Желела сам да се отргнем, да побегнем, да не видим никог, да ме оставе сви. А нисам могла ноге да померим. Нисам осећала сопствена колена. Нисам зелела више да удахнем ваздух. Неки осећај као да ни не заслужујем да га удахнем више икад.

Данима сам се осећала грозно. Осећала сам се изневерено од стране сопственог тела. Како мени то да се деси, кад сам ја јака и ја могу све! Зашто мени, која читав живот радим као коњ да бих се изборила за своје место под сунцем! Зашто мени, Боже, зар сам ја заслужила да након толико рада и труда читавог живота пролазим кроз ово… А затим питања шта сад да радим? Морам на посао! А Игњат? Нема ко да га чува! Мораће да иде у вртић. И ко зна кад ћу поново бити трудна. Шта ако више никада не будем могла да изнесем трудноћу… И разна друга питања. Дани су се свели на то да једва чекам ноћ, да заспим са надом да се нећу ни пробудити јер немам вше снаге да размишљам о свему томе. А и данима трпим толику бол у глави од оног ударца… Најтеже ми је било када би ме неко тешио речима "Имаш Игњата"- јер ја сам и ту бебу желела да имам! А још теже кад кажу "Боље је раније да имас побачај, него касније." Ста је ту боље! Боље је једино да немаш никад побачај бебе коју си желела да имаш! И још горе "Ма шта ти је, то није ни била беба, то је само плод!" Свака беба је прво била плод. И Игњат је био плод. Дете које си желела да имаш волиш подједнако од момента кад сазнаш да си трудна, и боли те његов губитак ма кад да се он десио.

Кад сам коначно после две недеље скинула конце и коначно опрала косу, осетила сам се да сам ипак жива. Трудила сам се. Убрзо сам се вратила на посао. Трудила сам се да се понашам нормално. У себи сам се распадала. Највише зато сто ми је сестра у среду увече рекла да неће моћи да чува Игњата, а требало је да почнем да радим у петак. Муж је на послу писао захтев да ради само ноћне 12часовне смене, како би био са Игњатом док сам ја на послу, и тад сам га заволела још више. Плакала сам због олакшања што ће Игњат бити збринут, имала сам неки глуп осећај као да муж тиме чини мени услугу, а он је, заправо, само био родитељ свом детету.

На послу су сви питали шта се десило, како… Препричавање свега изнова и изнова ме је убијало, а трудила сам се да се понашам као да се ништа није десило. Видела сам у дневнику да и она девојчица Тара није долазила тих месец дана у вртић, почев од оног дана кад је мени позлило. Претпостављам да сам од ње добила тај стомачни вирус, кад сам олизала прст пошто сам је нахранила. Та Тара је била мој лек. Мелем за моју рањену душу, за моју утробу. Она је плакала за татом, а ја сам је тешила и плела кикице да се тата одушеви. Мала слатка црна девојчица, кад бих само ја имала једну такву!

Са мужем никада нисам причала о томе кад ћемо поново покушати да имамо бебу. Затрпала сам себе хонорарним послом, поред посла у вртићу, само да упослим мисли, да немам времена да размишљам о сопственом телу које ме је издало. Имала сам много анкета јер је предузборна кампања била у току, па након вртића долазила сам кући да ставим ручак да се кува, подојим Игњата и успавам га, па сам ишла да радим анкете. Враћала се да довршим ручак, сипам Игњату ручак да се хлади, пробудим мужа да га храни, па поново одлазила да радим анкете. Враћала се да спремам Игњату вечеру, испратим мужа на посао, окупам Игњата и успавам га. У том периоду ноћу је сисао на 20-40минута. Сигурна сам да је осећао моју напетост, па се зато толико често и будио. Муж је спавао дневно по 3-4-5 сати, па ишао на посао у смену од 12 сати, плус још 2 сата у превозу. Не знам како смо прегрмели тај период. Углавном, нисмо причали о томе кад ћемо поново покушати да имамо бебу, дошло је спонтано.

Једном, месец дана након спонтаног побачаја.

Каснила ми је недељу дана, иако нисам веровала у трудноћу, већ да се циклус пореметио због побачаја који се десио претходног месеца. Био је 10.април. Тест је био негативан. Ок, била сам у праву, трудноће нема, само вероватно треба времена да се циклус врати у нормалу.

Увече погледам поново тест, па као да се минимално назире друга црта. Али није розикаста, него као сенка, једва видљива сивкаста црта. Ма то сигурно умишљам, а и прошло је више од десет сати од кад сам урадила тест.

Дани су пролазили, а и даље је каснила. Одлучила сам, чекаћу 19.април па ћу да поновим тест. Волим тај датум! Увек ми се лепе ствари дешавају тог датума. А и среда је, волим среду, и средом ми се стално дешавају лепе ствари. И урадим тест тог 19.априла, и угледам јасне две црте. Не сећам се како сам се осећала. Ок, први пут нам је успело одмах. Други пут нам је успело одмах, али и треци пут да нам успе одмах? Боже, хвала ти, ипак ме волиш, поново си ме наградио овом срећом!

Мужу сам купила киндер јаје у које сам убацила тест и поново га затворила,и ставила на сто. Он никако да дође с посла, каснио је. Кад је коначно дошао није ни приметио киндер јаје! Кад сам му рекла да је за њега, рекао је да му се не једе. Хеј, њему се не једе слатко! Па он би и пошећерен камен појео, а чуј, сад му се не једе слатко! Некако га убедим да отвори јер се мени једе (каква лаж) и кад је видео тест, питао је да ли је то нови тест (А јок, полован! Купила повољно на купинду, као нов, корипћен само једном!) да ли сам сигурна да је тест позитиван, и како то тако одмах. Рекох не знам, ти ми реци како одмах, а и шта се питаш кад нам није први пут да то тако одмах буде.

Отшла сам на посао да саопштим да сам трудна, и да сам отворила трудничко боловање. Једна колегиница, старија, може мајка да ми буде, рекла је "Сад једи, немој да будеш на дијети да би била мршава, па да падаш у несвест због глади, и имас побачај!"

Ја заиста, заиста не разумем чему потреба једне жене, једне мајке, мајке која је и сама доживела побачај у поодмаклој трудноћи, мајке која је у саобраћајној несрећи изгубила дете, да другој зени која је доживела побачај жељене и планиране трудноће, и убрзо жељено поново затруднела, каже тако нешто! А питала ме је раније како се десило све то, и испрчала сам како. Током приче сам поменула да сам била гладна од целоноћног повраћања, а не због дијете. Ако не пијем цоца цолу и нисам љубитељ слаткиша, а притом сам мршава иако имам једно дете, не значи да сам на дијети. Али једноставно неки људи су толико ограничени, да је немогуће разуверити их и објаснити им било шта, јер они верују само у оно што су замислили у својој глави. Но, небитно је то, али како једна жена, мајка, мајка која је прошла кроз губитке рођеног и нерођеног детета, има срца да каже другој жени, мајци, трудници након проживљеног спонтаног побачаја тако несто!? Не схватам и даље. А толико сам волела ту жену. Обожавала сам је! Буквално обожавала. Ту жену сам грлила сваки пут кад бих је видела, а сећам је се још док сам ишла на праксу. Буквално ми је грејала срце кад је видим. Увек сам неописиво осећала потребу да је загрлим. Ваљда је зато моја повређеност њеним речима толико велика, и не пролази и даље.

Само сам изасла из вртића. Нисам отишла по свој мантил и своје кломпе. Само сам желела да удахнем ваздух ван вртића. Отворила сам трудничко боловање, а Игњат је након два дана сам, спонтано избацио ноћне подоје. Вероватно је осетио да сам растерећена од стреса, па је и он био задовољнији. Све је дошло на своје. Уживала сам. Лекар је преписао утрогестан. Питала сам да ли је све у реду, а он је рекао баш овако „Све је у реду, него као хајде због претходног искуства да као чисто имамо неку сигурност, мада и ако крене нешто лоше ни утрогестан неће помоћи,али ‘ајде.“ Питала сам се чему утрогестан ако је све у реду? Нисам га пила ни у првој трудноћи. Гледала сам ону кутију и размишљала. Не желим да о овој трудноци мислим негативно, јер она нема везе са претходним искуством. Ово је нова прича. Не желим да страхујем нити да размишљам негативно, нећу пити утрогестан ако је трудноћа у реду. Нећу да ме утрогестан свакодневно подсећа да сам једну бебу изгубила. Ово је нов живот

И нисам га пила. Трудноца је протекла савршено, као што је и прва.

Моја дугина беба. Моја дуга након кише. Моја Огњена. Ватрена, борбена, огањ мој. Уточисте моје. Татина ћеркица и тајина бубица.

Игњатова сестра. Игњатова секица. Слатка секица. Огњеника, Огњеники, Нона, Нони, Нонини, Нонинино, Ноникова, Ноники, Ноки, Нокио. Ноникиц. Нокиниц.

И свако јутро почиње са "Огњена секице, ти си лепо спавала? Да ли си се наспавала?" А дан завршава са "Моким Огњену секицу моју слатку. Огњена волим највише тебе, пуно, оволико!".

"Боже, хвала ти! Хвала за остварене снове!"

Видомир са Мокре Горе у 70. години добио мобилни и усијао друштвене мреже: Морам да прекинем, одоше овце! (ВИДЕО)