Драшковић открива шта му је Лаушевић рекао пред смрт: "Много је волео добру причу"
Своју тугу преточио је у роман уз Вуково охрабрење.
Жарко Лаушевић је играо у неколико пројеката која су снимљена по романима Вука Драшковића - "Нож", "Руски конзул", "Александар од Југославије".
Мајка девојчице убијене у Рибникару опростила се од Лаушевића: Жарко, чувај нам децу, није лако Драгану самом са њих девет
НОВО НЕВРЕМЕ СТИЖЕ У НАШУ ЗЕМЉУ: Србија на удару хладног фронта, ево где ће падати снег
Постигнут договор са синдикатима Поште Србије о престанку обуставе рада
- Био је свестран. У тој свестраности је била његова целина. Било је кнез, принц нашег глумишта. Сјајан писац, одличан сликар. Писао је песме, ја сам неке и читао. Био је велики мученик. Трагедија која му се десила од њега је направила великог мислиоца. Ја сам са њим имао најдраже и најдуже разговоре. Филозофске И религИјске. О смислу, о бесмислу и о томе има ли ичега након овог живота. Често је усред тих наших разговора умео да понови један стих Витомира, Вита Николића кога је веома волео: Сунце, хладно ми је! - рекао је Драшковић.
Охрабрио је Лаушевића да с обзиром да поседује литерарни таленат преточи своју тугу и књигу, што се на крају и десило са романом: "Година прође дан никад":
- Носио је ту несрећу и ту коб која га је задесила у себи, носио се са њом, рвао се. Ја сам му у Њујорку једном дао сугестију: Избаци то из себе, ти сјајно пишеш. Напиши. Убрзо је сео да пише ону сјајну књигу "Година прође, дан никад". Овај задњ роман "Падре идиоте" то је сјајна литература. Био је необично храбар. Тешко је говорити само о једном аспекту његове личности. Целу улогу Рускога Конзула, лика из мог истоименог романа. којој се тако радовао одиграо је у боловима.Туга га је сенчила.
Рекао је да Лаушевић није био хедониста и да је много волео добру причу:
- Целог Његоша је знао наизуст. Улоге у филму нож по мом истоимено роману одиграо је маерстрално. И Алиа Османовића и Илије Југовића, то јест Алију Османовића кад сазна ко је. Направио је сјајан мост између те две личности у једној особи. Волео је добру причу, није био хедониста и није тражио срећу у расипништву. Волео је онај део из Његошевог дела. Лажни цар Шћепан мали када Турчин разговара са Црногорцем. Турчин му отприлике каже како ви у овом кршу где и коза ногу поломи тако лепо говорите, сјајно причате, а Црногорац одговара Турчину: "Причање је души посластица ка тијелу вашем гурабије!" Бии је духовит, знано је сјајно да исприча виц. Кад је причао шале и догодовштине увек се враћао Цетињу. Носио је Цетиње у себи -
А трагедија славног глумца отпочела је прекидом представе Свети Сава почетком деведесетих где је играо насловну улогу и након које је добијао претње смрћу.
- Прекинута је представа и он је био изложен претњама смрћу отворено. То је било време смрти. Ратови су почињали. Он се ваљда тада једино уплашио и купио је пиштољ. Да није било тих претњи смрћу тог пиштоља, не би ни било нити оне кобне вечери у Подгорици која ће га прогонити до краја живота. Он је после четри године одлежаних у затвору играо у Ножу. То је био Жарко пред камером. Кад би се угасиле камере то је био Жарко који из туге и бола није излазио. И сад у болници пре него што је изгубио моћ говора, ја сам га звао и он ми је рекао: Вуче, буће добро. Рекао сам му: То то понављаш оно што Коста говори у Херојима Халијарда. То је лик кога је играо у том филму који доживљава тешке несреће у породици, али упркос томе нејгов одговор је на све: "Биће добро."