СРПСКИ БОЕМИ КОЈИХ ВИШЕ НЕМА! Погледајте како су се у КАФАНАМА проводили наши писци!

Српски писац Данило Јокановић написао је књигу "Анегдоте о српским писцима", а у њој се 13 анегдота посебно издвојило. 

Књига је настала је захваљујући супрузи Данила Јокановића. По повратку из кафана, он је својој жени препричавао догодовштине о српским писцима, а она је све то бележила. Тако су од заборава сачуване ове анегдоте.

За настанак ове књиге, више заслуга имају београдске кафане, него библиотеке.

Сви знамо да су многи наши писци и песници били и велики боеми, љубитељи кафане у којој су до зоре били у стању да воде бескрајно дуге књижевне расправе, препричавају догодовштине... да се шале уз чашицу, па чак и стварају своја дела.

Ево како су то радили неки од највећих и које су приче сачуване новим генерацијама за успомену:

1. Био Љуба Ненадовић у Београду. Сретне га поштовалац и пита:

- Колико ћеш још седети у Београду?

Ненадовић извади новчаник, преброја новац и рече:

- Само још за седам динара.

2. Донео млади песник своје стихове Лази Костићу и моли га за мишљење. Када је Костић песме прочитао, младом колеги је написао:

- Свака строфа – катастрофа.

3. Тин Ујевић, за опкладу, везаних очију, проба разна вина и погађа:

- Црно, преклањска берба. Донели сте га од Гинића. Сићевачко, лањско, троше га код Трандафиловића и Три сељака. Смедеревско, овогодишње, није најбоље. Виноград окренут југозападу.

А онда му у чаши донесу воду. Песник проба и каже:

- Ово никада нисам пио.

4. Јован Дучић је, као дипломата, често долазио у Београд и одседао у хотелу. Једном га пријатељ упита:

- Дука, што стално одседаш по хотелима, кад можеш у Београду себи да купиш кућу?

А песник одговори:

- Шта ће ми кућа, у Београду ћу добити улицу.

5. Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм:

- Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.

6. Пролазио Михаило Лалић поред једне београдске библиотеке. Управник га препозна и позове га да сврати, а писац одговори:

- Хвала, не могу. Боље да не видим колико књига нисам прочитао.

7. Путовао Бранко Ћопић некуд авионом. Време лоше, летелица се тресе. Да би одагнао страх, песник спева песмицу:

"Боже, иже јеси на небеси
ако ми се што год деси
ти удеси да ја паднем
у наручје стјуардеси".

8. Ратко Адамовић даје рукопис свог новог романа "Стари храст" Миодрагу Булатовићу да прочита и каже му своје мишљење, а Буле се брани речима:

- Извини, Ратко, али не могу. Знаш, и ја сада нешто пишем, па се бојим да не утичеш на мене.

9. Почетком деведесетих, прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже:

Остадосмо ми без улице у Београду.

Милорад Ђурић га теши речима:

- Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву - а Драган Лакићевић дода:

- Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду.

10. И још једна о Тину Ујевићу – и када је имао изнајмљен стан, Тин би радије, после пробдевене ноћи, одспавао мало на клупи у парку. Једном приликом, будећи га, жандарм примети још неког испод клупе:

- Побогу, господине Тине, ко је то са вама - а песник каже:

- Тише, пробудићеш ми подстанара – Раку Драинца.

11. Срели се критичар Милорад Р. Блечић и песник Мирослав Максимовић, па критичар вели песнику:

- Лако је теби било да успеш у књижевности: име си позајмио од Крлеже, а презиме од Десанке.

12. Када је Црна Гора најавила одвајање од Србије, пита новинар Матију Бећковића:

- Шта ће Црногорци без Београда, ако се Црна Гора отцепи - а песник, као из топа одговори:

- А зар ви мислите да ће Београд припасти Србији?

13. На примедбу новинара да дело Данила Киша није велико, писац је казао:

- Нисам писао сабрана, већ одабрана дела.