"ТАТА ТУЧЕ, ПА ОДМОРИ, ПА НАСТАВИ ДА ТУЧЕ": Најтужнија прича коју ћете прочитати на Бадњи дан
Потресне и језиве исповести малтретиране и одбачене деце због којих ћете плакати као они некада
"Очух има свог сина. Мама има овог најмлађег. А мене нема нико", "Да сам поново дете, волела бих да имам друге родитеље", "Тата туче, па одмори, па настави да туче", само су део потресних исповести малтретирене и одбачене деце који су били штићеници разних центара за социјални рад и прихватилишта по Србији.
Оне су сакупљене у књизи "Поздрави неког" (аутора Весне Огњеновић и Будимира Нешића), објављене пре око 40 година, а поново су актуелизоване након што их је једна твитерашица објавила на свом профилу и тиме потресла многе кориснике ове друштвене мреже. Њена идеја била је да оваквим објавама освести људе и позове их да помогну оној деци која данас пролазе кроз исто.
Она је истакла неколико аутентичних и емотивних изјава деце, али и коментара психолога који су са њима радили. Невероватна патња садржана у њима буди бес, тугу и осећај неправде.
Исечци из ове књиге помажу читаоцу да увиди узроке негативног понашања штићеника прихватилишта и центара за социјални рад. Потресне изјаве, у неким случајевима чак и седмогодишњака, хуманизују ову проблематичну децу, до те мере да узбуркане емоције читаоца терају и да аболира сваког малог џепароша, насилника, обијача или наркомана.
"Волите своју децу и попричајте са малим просјацима понекад. И свратите у Свратиште, однесите неку свеску, чоколаду, дуксерицу", написала је Јозеф К.
Издвојили смо неколико најемотивнијх исповести деце, која су свесна да су невољена и одбачена, али не знају зашто су тако бедне судбине запале баш њима. У неколико примера деца чак криве себе.
"Да сам поново дете, волела бих да имам друге родитеље", једна је од дечјих мисли која се нашла у овој књизи.
УПОЗОРЕЊЕ СРПСКОГ ФУТУРОЛОГА: Њујорк и Лондон до краја века под водом, а ево шта чека СРБИЈУ
"Отац ме је толико тукао да се маћеха расплакала."
"Волео бих да се мој отац не учи на мени да буде отац."
"Знате, ја бих хтео да будем толико озбиљан да се никад, ама баш никад не насмејем. Народ би после причао о мени, а тата би се сигурно кајао", забележио је психолог изјаву дечака који је пре четири деценије имао 14 година. Дечак је, пише у књизи, о себи рекао и ово: "Рођен сам у Београду 1. ВИ 1958. године. Моји родитељи кажу да сам тада био много лепши."
"Једно време смо живели само отац и ја. После је он довео жену, која је представљала моју махећу. Рођеној мајци ме одводио отац у госте. Једног дана код маћехе је избио један краћи скандал", исповест је дечака од 10 година. Када је кренуо по хлеб, на улици му је одвукао пажњу циркус, те се превише задржао.
"Кад ја погледам, а оно четири сата. Нигде више хлеба, све затворено. Нисам смео кући ни да се вратим. После се ја осмелио па се вратим... Тата ме је тукао све на одмарање: прво туче, па се одмори, па после опет туче. Побегао сам код маме. И она ме понекад туче, али су њене батине много поштеније."
Испод дечакове приче, социјални радник прибележио је следеће: "Били јуче у породици. Неће га. Желе да оде што пре у дом."
Девојчица од, тада, 16 година, лечена од наркоманије, која је одговарала за више тешких крађа послала је из Амстердама писмо психологу.
"Желим да живим, а они ми не дају. Шта хоће од мене? Мучењу нема краја. Желим да се одморим, јер доста ми је и вас и себе и свега око нас. Хоћу да нестанем бар за тренутак. После би било друкчије", пише у писму.
"Ја сам од свога оца наследио лошу нарав и несрећно детињство", сматра један тадашњи шеснаестогодишњак, вишеструки рецидивиста.
А његов отац, како се закључује из белешке, Центру за социјални рад упутио је следећу молбу: "Имајући у виду о каквом се детету ради, да сам се по други пут оженио и имам ћеркицу од осам година, молим да се В. смести у неки од васпитно поправних домова а решењем да се донесе да сваки од родитеља сноси подједнаке трошкове уз попуст."
"Мајка је хтела да ме убије још док се нисам родио, баба ми је спасла живот. Деца су ме водила да ми покажу бунар у којем је мама хтела да ме удави кад сам се родио. Она каже да сам луд откад сам се родио. Не знам ко ми је отац."
Ово је исповест осамнаестогодишњака, коме је суђено због наношења тешке телесне повреде.
"На психолошко испитивање доведен из Централног затвора у пратњи милиционера. 'Зар се не плашите да останете сами са њим', рекао је милиционер, пошто је замољен да не присуствује ispittivanju. Кад је остао са психологом, одједном је грунуо у плач и у току целог разговора није могао да се смири", наведено је у документацији психолога.