ХЕКЛЕРОМ ИЗРЕШЕТАН ДИРЕКТОР ЧУВЕНЕ ФИРМЕ НА НОВОМ БЕОГРАДУ! Због њега је и Слоба плакао - нерасветљен злочин (ВИДЕО)
Прва ликвидација за коју су власти некадашње СР Југославије тврдиле да има несумњиву политичку позадину.
Зоран Тодоровић Кундак, директор "Беопетрола", генерални секретар Југословенске левице и близак пријатељ Мирјане Марковић, супруге тадашњег председника Слободана Милошевића, ликвидиран је пре 25 година. Овај злочин до данас није расветљен.
Убиство се догодило 24. октобра 1997. године, у 8.05 часова, испред зграде "Беопетрола" у новобеоградском Булевару Лењина (сада Булевар Михајла Пупина) код броја 115а. Возач је Тодоровића довезао црним "мерецедесом" до зграде "Беопетрола". Чим је изашао из возила, на степеништу је срео свог познаника Синишу Миленковића, комерцијалног директора исте фирме, срдачно су се руковали и Тодоровић је застао да поразговарају.
У том тренутку Кундаку и Миленковићу у сусрет прилази младић од око 25 година, висок око 170 центиметара, тамнијег тена, мршав, у црној јакни, фармеркама, патикама и црном капом "фантомком" на глави.
УГОВОР СА СББ-ом МОГУЋЕ ЈЕ ЛЕГАЛНО РАСКИНУТИ - ево која су права корисника и на који начин можете то учинити
ЗАВИРИТЕ У КЛАНИЦУ ВЕЉЕ НЕВОЉЕ: Црвене мрље на машини за млевење меса, столица са решеткама и чекић (ФОТО)
СТРАВИЧАН ПОЖАР КОД ВАЉЕВА: Гори породична кућа - повређена једна особа
Док је прилазио двојици мушкараца, испод јакне је извадио аутомат са пригушивачем. У Тодоровића је испалио четири хица, два у главу, а у пуцњави је тешко рањен и Синиша Миленковић, који је након тога остао инвалид.
Најближи очевидац, возач Зорана Тодоровића, потрчао је за нападачем, који је побегао између зграда према оближњем градилишту. Када се убица окренуо и запретио "хеклером", возач је застао и злочинац је успео да побегне.
Нестао иза гомиле песка
Многи су се после злочина питали зашто убица није пуцао и у возача који је трчао за њим. Стручњаци тврде да су плаћеници, односно професионалне убице, тако обучавани да не пуцају мимо плана, и да се и овај убица управо понашао по том неписаном кодексу убице професионалца.
Тадашњи истражни судија Окружног суда Светислав Миловановић брзо је стигао на место злочина, али из прве руке је могао да сазна оно што су знали и видели сви који су се у том времену налазили близу "Беопетрола" или на препуној аутобуској станици. Сазнао је да је убица чекао жртву, умешан међу грађанима на аутобуској станици, доста лежеран, са плетеном капом на врх главе и кесом која је била отегнута од тежине "шкорпиона" или "хеклера". И да је убица пуцао из близине, а онда је без видљивих знакова панике убрзаним кораком побегао у правцу бочне зграде вијугајући лево-десно према градилишту предузећа "Рад", прошавши успут поред групе радника који нису испуштали лопате. Ушао је у круг градилишта и нестао иза високе гомиле песка. Од тог момента му се губи сваки траг до данас.
Тридесетосмогодишњи Тодоровић остао је да лежи у локви крви. Његов саговорник који се затекао на погрешном месту у погрешно време тешко је рањен.
После убиства Тодоровића у тадашњим политичким круговима настао је шок, а потом и пометња, посебно око тога како саопштити Мири Марковић вест о смрти најближег сарадника. Тужну вест примила је у Индији, у којој је била због промоције своје књиге "Ноћ и дан”.
Вест о ликвидацији Тодоровића, како су писали медији, дочекала је у шоку. Из Амбасаде СРЈ у Њу Делхију послала је опроштајну поруку, која је прочитана на Тодоровићевој сахрани. Тог дана на Новом бежанијском гробљу био је присутан тадашњи државни врх са Слободаном Милошевићем на челу.
Слобине сузе
Мирјана Марковић није присуствовала сахрани Зорана Тодоровића, али је њено писмо прочитано на његовом последњем испраћају.
- Драги Зоране, никада нисам била даље од тебе и никад ти нисам била ближе. С југа Индије, из Мадраса, нисам у стању да дођем данас у Београд и да се с тобом поздравим последњи пут - ја, која сам пуних 15 година твоја најбоља другарица. Али ти шаљем поруке преко свих ових планина и мора - ја се с тобом никада нећу растати. Моје прве мисли су биле - никад више наши разговори, слагање, брига, гнев, нада, све у једном сату, тако свих ових година. Недостајаћеш ми док будем жива. Хтела бих да знаш, док одлазиш, да од мене не одлазиш. Молим те, брини за све нас које си оставио, а ја ћу бринути за тебе. И не љути се на мене што сам ти понекад нешто замерала. Увек си био мој друг. Сада сам ти ионако све опростила. Помагао си целом свету - и коме је требало и коме није требало. У томе смо били најсличнији. Бићу уз Данијелу у свему, а твоју децу ћу волети као што сам волела тебе - писало је у писму, уз последње "Твоја, Мира".
Слободан Милошевић је, док је читано Мирино писмо ииз Индије, како су приметили они који су присуствовали сахрани, заплакао.
Прва ликвидација за коју су власти некадашње СР Југославије тврдиле да има несумњиву политичку позадину било је убиство Зорана Тодоровића Кундака. Од првог дана о мотивима убиства важне политичке, али и пословне фигуре тог времена много се нагађало. Међу спекулацијама које су се појављивале током претходних деценија новинске ступце пунила су и нагађања да је мотив била Милошевићева љубомора, јер му се није допадала блискост Кундака са његовом супругом Миром.
Истражитељи су, међутим, оваква нагађања одбацили. Трагање за мотивима, али и онима који су учествовали у атентату усмерили су ка његовом политичком ангажовању, које је наводно било уско повезано с његовим пословним утицајем који је пред убиство изградио, нарочито у бизнису трговине нафтним дериватима, због чега је наводно стекао и велики број непријатеља.
"Пуцањ у државу"
Као могући правац истраге помињала се и приватизација "Беопетрола". Прича о приватизацији постала је наводни главни мотив за његово убиство, а не политичка каријера, која је паралелно текла са привредном. Тодоровић је од оснивања ЈУЛ био прва личност ове странке, генерални секретар и трећа личност по моћи одмах иза пара Милошевић-Марковић.
Саопштењем, у коме је недвосмислено стајало да је реч о политичком убиству, огласио се ЈУЛ.
- Пуцањ у нашег друга је пуцањ у нашу земљу, у Републику Србију, у Савезну Републику Југославију, у мир, слободу, достојанство, у све оно за шта се залаже Југословенска левица. Ово срамно, гнусно, подло, кукавичко политичко убиство, покушај је да се дестабилизује наша домовина, наруши њена целовитост и ослабе снаге које се за њу заузимају. Зоран Тодоровић, секретар Југословенске левице, веровао је у идеје равноправности, хуманости и правичности, борио се за њих и убијен је због својих уверења - стајало је у саопштењу ЈУЛ.
Зоран Тодоровић Кундак рођен је 1959. у Шапцу. Са седамнаест година се учлањује у Савез комуниста Југославије, а потом уписује Факултет политичких наука у Београду. На њему постаје студент продекан, а са те позиције 1986. стиже до секретара Председништва Универзитетског комитета СК. Ту га примећује др Мирјана Марковић и узима под своје окриље, и убрзо постају велики пријатељи. Био је ожењен и имао је двоје деце.
Ниједан доказ ни тврдња о томе ко стоји иза убиства Тодоровића није нађен, па је ова ликвидација ушла у низ нерасветљених злочина до данас. Истрага која је вођена није дала никакве резултате, нити се дошло до било каквог трага који би могао да упути на починиоца или налогодавца убиства.