ЕПИЛОГ ХОРОРА: Рођак жртви Уроша Блажића о ЈЕЗИВИМ ПОСЛЕДИЦАМА: "Неки су остали инвалиди, неки без делова тела!"

Он се на самом почетку разговора присећа кобног дана.

- Једно сасвим обично вече. Био сам на послу и негде око пола 11 је кренуо хаос. Телефон ми звони, сви ми јављају неке неповезане информације које у том тренутку нисам ни могао да схватим као истините. Причали су ми да се догодила пуцњава у близини моје куће, да код школе има рањених и мртвих. Онда сам добио позив од другара за ког сам знао да ће ми рећи проверену информацију. Кренуо сам одмах ка кући. За десет минута сам стигао и затекао потпуни хорор. Било је много полиције, крви на све стране. Ту су била и тела Милана и Кристине, родитељи, људи из села које знам. Био је потпуни мук, а хиљаду људи. Када сам стигао у Дубону, тад сам сазнао и за Мало Орашје и да је тамо још страшније - започиње причу.

Како каже, младићи из Малог Орашја нису познавали убицу.

- Ми смо овде мала средина. Мало Орашје и Дубона су два села која су буквално "копи-пејст". То што су се они то вече окупили, то је као у Београду када се скупе на клупици и причају увече. Тако је и овде код нас. Окупимо се, чаврљамо ако не идемо нигде да изађемо. Исто су они урадили то вече. Потпуно један нормалан и миран живот деце која су вредна, радна и из радних породица. Убица је насумично стао и кренуо да пуца по њима. Долазио је, како се каже жаргонски, оверавао их и то наставио у Дубони. Пуцао је на људе на које је налетао, пуцао је без икаквог повода. Ничим изазван - каже он.

На питање да ли су окупљени младићи у Малом Орашју озбиљно схватили када је масовни убица повикао: "Лезите доле, све ћу да вас побијем", објашњава да сигурно нису, јер да јесу, "можда би неко и преживео".

- Ко би схватио озбиљно када је код нас толико ретко да се догоди нека свађа или туча, а не нешто оваквих размера. То нико није могао ни да наслути - каже он.

Он наводи да су један или двојица младића успели да побегну, да су неки били тешко рањени, а неки су настрадали на лицу места.

- Убица се враћао намерно, пуцао по њима додатно. Не знам шта да кажем за тај ниво безумља - каже он, а потом се осврнуо и на смрт његовог рођака.

- Мој Пеца је подлегао повредама након 50 дана борбе у болници. Био је невероватан борац, али нажалост, повреде које је задобио су биле толико катастрофалне да није могао да их превазиђе. Петар је био у сваком смислу сила од дечка. Био је посвећен цркви и хуманитарном раду, фолклору... Свуда га је било. Што се каже код нас у селу: "Родила га је мајка за све!". Он је био жив пример те реченице. Не знам да ли је то судбина, игра случаја или како то да назовем, али буквално је најгори селективно убио најбоље - каже Младеновић.

Он каже да су његов рођак и његова девојка доста млађи од њега, али да је ретко да у тим годинама буде неко ко већ ради на својој будућности, неко ко свој живот планира унапред.

- Ако то није за пример, ја стварно не знам шта је. Ето и мој Дача, он је ове године требало да вери девојку, али нажалост, ми му одајемо годишњи помен - каже он.

Он наводи да би рођак, и да није полицајац, покушао да заустави убицу и заштити сестру и пријатеље.

- Верујем да би исто реаговао јер то су деца која знају за породичне вредности, за љубав и емпатију. То су деца која су својом енергијом и оним што су били за живота, оставили неки аманет свима нама, да се сад и кад нису ту нађемо једни за друге ако већ не можемо за њих - каже Младеновић.

Он наводи да су сви који су рањени и даље по болницама, да своје најближе виђају једном недељно "или можда ни толико".

- Кад год причамо о овоме што се издешавало овде ми кажемо да се десило. Није се десило јер се и даље дешава. Неки су остали трајни инвалиди, неки без делова тела. Њима ће се то дешавати докле год су живи. Њима је потребна подршка јер терапије и лекови нису јефтини. Нешто чак и не подлеже рефундирању трошкова. Они су у јако тешком стању, што психички што физички и финансијски. Морамо да се нађемо за њих - каже он.

Он каже да живот мора да се настави, те да то знају они који су обухваћени овом трагедијом.

- Свако на свој начин подноси. У својој тишини, у својој патњи и у свом болу и свету. У свакодневном сам констакту са Панићима и Тодоровићима. Јако је тешко, то више нису они људи које сам познавао пре свега овога - каже он.

- Поука целе приче је да ако имате неког проблематичног, као што је убица био код нас, немојте ћутати. Обавештавајте све институције. Урадите све, али урадите превентивно, јер ако, не дај Боже, дође до овога, тада је касно - закључује он.

Извор: Србија Данас/Блиц/Тања Комарица