"Твоја плућа више не дишу, твоје срце не куца" Потресан говор о младом Алекси, убијеном на журци
"Обавио си све битне разговоре, са сестром, мајком, оцем, девојком. Био си тако срећан и поносан јер си само један дан пре тога остварио циљ са својим фудбалским тимом", наводи се у говору
Тачно је годину дана прошло од стравичног инцидента у ресторану у Алексинцу, где је живот изгубио млади фудбалер Алекса Стојменовић (25), идол деце у свом крају.
Алекса је кобног 16. маја отишао на прославу 18. рођендана где је у нападу преминуо од кобног ударца у врат. Огњен П. (18) био је осумњичен, а породица Алексе тврди да је сада и окривљен, за наношење тешких телесних повреда овом младићу којима је он подлегао дан касније у нишком Клиничком центру.
Алексини пријатељи су поводом годишњице његове смрти овог викенда организовали меморијалну утакмицу и прочитали потресан и веома емотиван говор у којем до танчина описују како је изгледао његов последњи дан:
"Мај 2021. године. Недеља је. Рекло би се дан као и сваки други, осима умора. Али оног задовољног, срећног, чисто да ме подсети да је сезона успешно завршена. Сутра је радни дан, али нема везе, отићу ћу на тај рођендан, одморићу после, одморићу вечерас"... И одморио си, Алекса...
Знајући за данашњу обавезу, устао си раније некако весео, раздраган, пун живота. Имао си што ста завршити тога дана, а желео си се и мало провеселити не слутећи да ћес управо тога дана изгубити себе.
"Грлио си сестру толико да ти је у једном моменту рекла: Алекса, досадан си"
Обавио си све битне разговоре, са сестром, мајком, оцем, девојком. Био си тако срећан и поносан јер си само један дан пре тога остварио циљ са својим фудбалским тимом. Сијао си од узбуђења и радости јаче од било које звезде.
Под тим утиском славио си целе ноћи са својим друштвом и сестром, као да си знао да су вам то последњи заједнички тренуци. Грлио си је све време, толико да ти је у једном моменту рекла: "Алекса, досадан си"... Само знаш, интуиција је чудна ствар...
Пун живота крећеш... Сређујеш се и одлазиш... Одлазиш на пут без повратка... Бела кошуља свеже опеглана, твој осмех анђела, очи плавог ведрог неба, мирис живота.... Тако срећан одлазиш, одлазиш на "рођендан смрти".
"Толико си био одушевљен да си мајци то вече послао ову поруку"
Био си расположен, играо си, веселио се, певао, дружио, слушао музику. Толико си био одушевљен и лепо се проводио да си мајци послао поруку "како добро свира овај бенд". Једноставно, уживао си у последњим минутима свога живота.
Дописујући се са девојком, не дирајући никога у свом свету, са својим телефоном, заправо ниси ни приметио шта се дешава у тој сали, кафане СМРТИ.
После пар секунди изгледало је као да те је "неко" позвао... Не размишљајући, у жељи као и увек да помогнеш, устајеш са намером да одбраниш своје (своје друштво које никада ниси одвајао од породице). У тој одбрани, одбранио си своје СВЕ... Само си себе заувек изгубио.
"19:43:51... Добијаш ударац и... Крај"
ВЛАДИМИР ОСТАЈЕ ИЗА РЕШЕТАКА: Крагујевчанину који је тешко ранио своју девојку одређен притвор
ТЕШКА САОБРАЋАЈНА НЕСРЕЋА У БЕОГРАДУ! Мотором се закуцао у ауто - има повређених
"Депресија доноси неиздрживу патњу" Ево како дође до тога да мајка скочи са дететом са терасе
19:43:51... Добијаш ударац, бориш се са собом и ... Крај.
Стварно је крај. Крај једног живота... Твоја плућа више не дишу, твоје срце не куца. Механичком силом реанимације срце враћа своје привремене откуцаје али све остало је угашено...
Званично, 17.маја 2021 у осам сати гаси се све.
Твоја породица са тобом и за тобом умире, живи, а не живи, дише, а не дише, баш као и твоје срце у последњим сатима, "механички", на силу.
Најтужнији дан за све, за породицу, за пријатеље, за цео Алексинац...
"Рекао си: Играћу фудбал док год сам жив"
А само 26 година раније 03.03.1995 родио се Алекса. За породицу је био то најсрећнији дан на свету. Прво дете у породици... Са толико љубави и пажње си одрастао, вољен од стране свих... Био си им све у животу.
Увек насмејан, раздраган, са анђеоским очима. Као мали био си несташан, али то је и било одличје једног здравог и срећног детета. Радовали смо се са тобом, сваком твом рођендану, славили га радо и весело. Како су године одмицале, растао си у паметног, доброг, васпитаног дечака... А потом и момка.
Фудбал је био твој живот и у њему си уживао. На питање кад ћеш престати са њим, одговарао би: "Играћу га док сам жив".... Тако је и било, играо си до последњег дана, до последњег откуцаја срца....
Крај осмог разреда... Другарско вече... Најлепши као и увек. Затим Медицинска школа, упознајеш нове другаре, живис паметно пуним плућима предстојеће године.
Врло радо си стицао нова познанства, упознавао нове девојке, и даље тренирао и при том врло одговорно радио. У целој тој причи никада ниси запоставио своје и имао си времена за све и свакога. Живео си за све нас. Био си несебичан, пун пожртвовања. Остваривао си своје снове, баш онако како си их и сањао.
Путовања су ти отварала нове видике, нове жеље у даљем животу. Свему си се радовао, што би радовало и твоје најближе.
Девојке су те обожавале. Памтио си свачије рођендане, годишњице, за сваки од њих си знао да направиш таква изненађења, да си нас све обарао с ногу. Пажљив.
"Никада те нећемо заборавити"
Био си пресрећан када ти се родио Вук. "Ујкин лепотан".
Анимирао си га увек својим играма и својом маштом. Рођењем Вука почео си да сањаш и свој сан али га никада нећеш остварити. Сама помисао на тај неостварен сан чупа нам срце и кида душу од туге. Тек си требао да живиш.
Али само господ Бог једини зна коме несто даје а коме узима, кога води у свој анђеоски врт. Узели су нам нешто свето, али зато ћемо ми живети тако, тако да те никада не заборавимо.
Зато смо и данас овде... Да ти пренесемо поруку да ниси сам и да те никада нећемо заборавити.
Не желимо да помињемо никога ко није вредан да његово име стоји уз Алексино. Не желимо да дајемо простора некоме ко својим мраком баца таму на Алексину светлост.
Наш Алекса је отишао на вечни пут, на пут без повратка. У то име смо се и данас окупили у миру, да нас види са неба, да буде поносан на нас и да зна да није сам и да ћемо ми заувек мислити на њега. Зато причајте о њему, присећајте се његових шала, његовог гласа и осмеха и не дозволите да успомема на њега избледи", поручују на крају говора и додају:
"Кажу да вољени не умиру док год су у нашим срцима".
На утакмици је све било у знаку 33, броја који је Алекса носи на дресу
Поводом годишњице трагичне смрти овог алексиначког младића организована је меморијална утакмица између тимова „33ˮ, кога су чинили Алексини пријатељи и саиграчи из наше општине и „Озренаˮ у коме су наступили саиграчи из периода када је он носио дрес сокобањског клуба. Стојменовић је играо за неколико наших клубова међу којима је и ФК „Рударˮ.
На полувремену породици су уручени, у виду фотографија и дресова, поклони у знак захвалности Алексином доприносу клубовима чије је боје бранио. Након тога уследила је бакљада са 33 бакље, у знак сећања на Алексу.
Све је било у знаку 33, броју који је Стојменовић носио на дресу. Полувремена су трајала по 33 минута, на дресовима домаће екипе је писао број 33.
Осим емоције коју ће учесници памтити на овај догађај, на њега ће подсећати и фудбалска лопта са потписима учесника, дар Спортско рекреативног центра „СРЦАˮ, која ће бити у витринама ФК „Рударˮ.