Полагање венаца и свечана академија у Пожаревцу: Обележен Дан примирја у Првом светском рату
Празник је обележен дан раније
Свечаном академијом и полагањем венаца на Споменик српском војнику у Пожаревцу обележен Дан примирја у Првом светском рату. Празник је обележен дан раније због одржавања централне манифестације у Београду. На самом почетку академије Градски женски хор Барли извео је химну Боже правде након које се обратио градоначелник Града Пожаревца Бане Спасовић следећим речима:
Министри Стефановић, Вулин и Лукач разговарали о унапређењу борбе против организованог криминала
- Данас обележавамо Дан примирја у Првом светском рату који је 11. новембра 1918. године потписан у Компијену. Место потписивања, железнички вагон, на први поглед није достојно окончања страдања које је Велики рат донео. Са друге стране, можда су силе Антанте одабрале баш вагон као симбол одласка смрти и убијања и путовања у будућност за коју се веровала да ће бити без ратова, након једног тако страшног да је касније назван Први светски. Било како било, и ово велико страдање на тлу Европе није прошло без Србије, тачније управо нама је објављен рат од стране моћне Аустроугарске царевине. До краја августа 1914. године већи део континента био је у рату, најкрвавијем у дотадашњој историји наше планете. Исход рата је да су се распале многе моћне империје, створиле нове државе и да је све то пратило много унесрећених људи и породица у којима је, на жалост, Србија предњачила сразмерно својој величини. Сјајна победа у Великом рату, праћена биткама које ће се памтити попут Церске, Колубарске и пробоја Солунског фронта, имале су велику цену по Србе. Процена је да је између милион и сто и милион и три стотине хиљада наших становника погинуло током те 4 крваве године. То је чинило готово трећину укупног становништва односно чак 60 посто мушке популације. Зато и данас, драги пријатељи, код нас, њихових потомака, одзвања радост и олакшање када се помене 11. новембар. Иако је историја дала коначан суд о томе шта се тада и како у Европи дешавало 1918. године., готово читав век код многих није умањио питање шта би било да су толике српске жртве сачували. Да ли смо поново били само пијуни у рукама моћних, марионете које су место на постољу праведника у светској историји платили готово истребљењем.
Шта да је тих милион људи остало живо? Како би онда изгледала Србија?
Како би у том случају данас изгледала Србија?
Иако се та питања намећу, она ни у једном једином тренутку не умањују храброст српских војника који су за својим војсковођама јуришали након команде замном, ношени националним поносом и жељом за слободом.
Слободом, не за себе, већ своју децу, унуке, праунуке... будуће Србе.
А ти будући Срби више немају места за нова страдања, понављање грешака из прошлости и стварања непријатеља од својих сународника. Шта би нам ти наши преци рекли да нас данас виде како оптужујемо једни друге ко мање или више воли Србију, а сви смо њена деца.
ПРОЧИТАЈТЕ И:
Да ли би смели да их погледамо у очи, њих који су пешице прошли Албанију, сањајући повратак у Србију, и да им кажемо да се међусобно не можемо сложити око заједничког пута.
Даме и господо, нека цвет Наталијина рамонда, познат и као цвет Феникс као симбол Дана када је престао рат, буде и симбол нашег ускрснућа у миру, и епохе у нашој историји када су се коначно Срби сложили.
То дугујемо онима који су положили животе за нашу Србију.
Након градоначелника присутнима се обратио Славољуб Стојадиновић председник Градске организације Пожаревца Удружења потомака ратника од 1912-1920.године. Он се у свом говору захвалио локалној самоуправи на пријем и подсетио је на славне догађаје и личности из пожаревачког краја.
После Свечане академије делегације Браничевског управног округа, Града Пожаревца, Гарнизона Пожаревца, Градске општине Костолац, Удружења потомака ратника од 1912-1920.године из Пожаревца и читаве Србије, Субнора, Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и других организација положиле су венце на Споменик српском војнику.