Сестре из Новог Сада биле су жртве црне магије: Ноћу нас је давила и гребала, а онда сам ПОЗВАЛА БОГА
Након тога, ништа није било исто
Сестре Јасна и Вера и после 12 година не могу да забораве паклено лето које су доживеле у Новом Саду. Како кажу, и данас имају ноћне море због свега што су тада доживеле. Због свега тога, њихов поглед на живот се променио и више ништа не узимају здраво за готово.
- Ја сам имала 12 година, а моја сестра Вера 17 и проводиле смо лето код бабе и деде у Новом Саду. Иако је требало да нам буде узбудљиво, то лето нам је пресело. И сада се сећам колико смо сваке ноћи плакале, трзале се из кошмара и препричавале једна другој снове који су нас плашили, и у којима смо доживљавале свашта.
Још првог дана, када смо тек стигле, поглед на кућу прекопута наше уносио ми је нервозу. Нисам могла да се одбраним од осећаја да ће се нешто лоше догодити. Знала сам да у њој живи старија жена која ретко кад излази из куће и за коју су сва деца из улице причала да се бави црном магијом. Већ прву ноћ сањала сам је. И то нећу заборавити никада.
Како сам лежала на стомаку, у једном тренутку сам осетила као да ми је нешто тешко село на леђа. Била сам паралисана и нисам могла да се померим. Покушала сам да дозовем сестру која је лежала на кревету поред мог, али нисам могла. У једном тренутку сам само изговорила: "Боже, помози ми" и терет је спао.
Отворила сам очи и нисам могла да престанем да плачем. Помислила сам да је само кошмар у питању, али када је свануло и Вера се пробудила, по њеном одсутном погледу знала сам да се нешто десило и њој.
Када смо остале саме, рекла ми је да је исте ноћи сањала комшиницу од прекопута. Давила ју је у сну и гребала ноктима. Иако се мени десило слично, и иако сам лежала на леђима и нисам видела "терет" који ми се навалио на леђа, знала сам да нам је иста особа правила проблем.
Договориле смо се да никоме не причамо да нам се не би смејали. Мислиле смо да је у питању само случајност. Али онда се следеће ноћи поновило исто. Само што сам се овог пута пробудила са огреботином преко врата.
Чим је свануло, испричале смо баки шта нам се дешава, а она као да није била изненађена. Рекла нам је да се не плашимо и да има решење.
Када смо тог дана кренуле на спавање, ставила нам је под кревет бели лук и нож. Не могу да кажем да је одмах све престало, али је било много лакше. После три ноћи све је нестало и Вера и ја више никада нисмо сањале комшиницу. Али, никада нисмо ни заборавиле оно што нам се десило.
Прошло је 12 година од тог догађаја и тек сада су нам сестра и брат од тетке рекли да су они тих година доживели исто.
Бакина комшиница више није жива, али и данас када одем тамо - спавам са луком и ножем испод јастука. Сада имам 29 година и, за разлику од многих који се смеју стварима које не могу објаснити, ја на њих гледам другачије. На крају крајева, има много појава на овом свету које не можемо схватити.