Највеће легло корупције и криминала у Србији: Овако се краде из буџета Републике Србије
Најочигледнији пример овог пљачкања буџета су улице и путеви које годину или две после асфалтирања или постављања новог слоја асфалта поново треба крпити
Једно од највећих легла криминала и корупције у Србији су јавне набавке. Посебно оне које се финансирају из буџета Републике Србије и буџета градова и општина. По неким проценама на њима се држава годишње оштети за 800 милиона евра. Што је једнако збиру годишњих буџета пола општина Републике Србије.
Четвртина Србије у ризику од сиромаштва!
МНОГО ИМ ЗАВИДЕ: Да се Запад пита, Русија уопште не би требало да постоји!
Многи тендери, од оних мале вредности (неколико десетина или неколико стотина хиљада динара), до оних „великих“, који достижу милионе евра, су намештени. Услови тендера скројени су за познатог добављача или извођача радова.
Друга рак рана јавних набавки у Србији је пракса да на тендерима побеђују добављачи – извођачи радова који понуде најмању цену. Уз образложење да је то најповољнија понуда. Иако она то углавном није. Напротив, често се на крају испостави да је „најефтинија“ понуда, уствари најскупља. Посебно у грађевинарству. Оно што није плаћено на мосту, плати се на ћуприји.
Најнижа цена за последицу скоро под обавезно има нижи квалитет радова од прописаних тендером и дужи рок извођења радова од договореног.
Како се побеђује на тендерима?!
Најочигледнији пример овог пљачкања буџета су улице и путеви које годину или две после асфалтирања или постављања новог слоја асфалта поново треба крпити, јер се на њима „отварају“ рупе. Зато што није урађена ваљана техничка припрема, није постављена добра подлога или зато што је постављен тањи слој асфалта од прописаног. А најчешће, све то заједно. Све у договору организоване криминалне групе коју сачињавају представници инвеститора, извођач радова и надзорни одбор. Уходане екипе које постоје у скоро свакој општини и редовно пљачкају буџет.
Цео систем је разрађен тако да на тендерима извођачи-добављачи који су у дилу са оним ко расписује тендер дају најефтиније понуде. Јер су већ унапред договорили на којим позицијама и како могу да уштеде, украду итд. Народски речено, да се намире. А ако и то не буде довољно, све се надокнади кроз стварне или измишљене „додатне радове“. Који често драстично повећају цену.
Последица овакве праксе је то да добављачи – извођачи радова који понуде реалну цену тешко могу да победе на конкурсу. Па су и они принуђени да загазе у криминал.
У Србији треба донети закон по којем на тендерима неће побеђивати најјефтинија понуда, већ економски најисплативија понуда. Најбоља понуда.
То значи да би цена била само један од фактора који утичу на резултат тендера. Например, у размери 30 - 40 одсто. (У случају грађевинских радова, један од фактора требала би да буде и енергетска ефикасност.)
Требало би да на избор добављача – извођача утиче и озбиљност и вредност гаранција (у новцу или некретнинама) да ће посао да буде завршен на квалитетан начин и у року.
И сада је предвиђено да извођач-добављач може да захтева банкарске или друге гаранције да ће посао бити завршен како је предвиђено тендером, али је мало оних који користе ту законску могућност. Што одговорним лицима у јавним предузећима и установама које расписују тендер оставља више простора за криминалне дилове за извођачима – добављачима.
Депозити сигурни, Србија и регион добро место за пословање
А чак и када је гаранција тражена и добијена, а радови нису завршени на време или су урађени неквалитетно, ретки су случајеви да је наручилац посла активирао овај механизам за надокнаду штете. И то се најчешће „пегла“ у четири ока.
Сав тај лоповлук плаћају грађани Србије.
Укидање праксе да на тендерима побеђује најефтинија понуда сигурно не би искоренило криминал у области јавних набавки, али би га значајно смањило. Посебно ако би држава пооштрила прописе о раду надзорних органа, односно контролу истих.