СТИХОВИ МЛАДОГ СРПСКОГ ПЕСНИКА БУДЕ ГОРЧИНУ "ОЛУЈЕ": Миливој преживео етничко чишћење Срба пре 25 година (ВИДЕО)
"Нек тамјан опојни и вихор рунолиста
окаде наде. И семе нек се распрсне!
Нек попут Господа Исуса Христа
и наша Крајина распета васкрсне!"
Злочиначка усташка акција, такозвана "Олуја", однела је хиљаде српских живота, а стотине хиљада потпуно уништила. Људи су преко ноћи остали без најмилијих и крова над главом.
Централни догађај којим Србија обележава дешавања из 1995. десио се на данашњи дан пре 25 година, у недељу 4. августа. Тада је почело етничко чишћење Срба од стране хрватских злотвора.
Мали Миливој, који је тада имао непуне четири године сећа се кроз маглу овог страшног догађаја. Та рана никад није могла да зарасте, у причама стално понављана, на фотографијама често гледана изнова, у песмама проживљавана.
КОЛОНА ДУГА 25 ГОДИНА! Бака Стана преживела је рат '41, сахранила шесторо најмилијих, али "Олују" заборавити не може (ФОТО)
ЛИНТА ОПЛЕО ПО ХРВАТИМА: "Олују треба забранити, они морају да се суоче са својим геноцидом"
"ОЛУЈА" ЈЕ НАЈВЕЋА СРПСКА ТРАГЕДИЈА 90-их ГОДИНА! Народ је насилно протеран, људи остали без ОГЊИШТА (ВИДЕО)
- До своје четврте године, односно до такозване "Олује" (не волим да користим усташки назив овог стравичног догађаја, јер то није никаква "Олуја" него етничко чишћење Срба од стране Усташа, и то не прво), живео сам у свом родном селу Зрмања (исто се зове и река која извире у Лици, већим током тече кроз Далмацију и улива се у море) у подножју Кома, последњег огранка гордог Велебита.
-Те четири године удисао сам свеж ваздух на простору где су моји преци вековима живели. Овде ме затиче пад Крајине: у родној кући у Зрмањи са мајком, братом и сестром, и са бабом и дедом (њих двоје су отишли на тракторској приколици са комшијама). Отац је све време рата возио камион на релацији Крајина – Србија (највише Београд), а пад Крајине га је и затекао у Београду... Очева кола су остала у дворишту, али мајка није умела да вози, па ју је са троје деце, кума која је и живела у суседству примила у своја кола у којима је било упражњено само једно седеће место. Мајка је села, ставивши брата и сестру у крило, а мене су полегли на наслагану постељину која је допирала до под кров. Можда ми је баш та дубоко урезана стешњеност дала каснију ширину у поезији - рекао је Миливој.
-Отац је из Београда јурио возилом, са кумом, мужем куме која нас је превозила. Како се колона споро кретала, успели су да нас сусретну, идући из супротног правца, а претходно не знајући ништа о нама, будући да није било мобилних телефона... Након што смо се нашли, наставили смо пут у неизвесност - опширно описује Миливој, па наставља:
- С обзиром да је отац возио камион, познавао је људе у околини Београда, те смо се убрзо настанили у Остружници. Пре тога смо неколико месеци били на Бановом брду и у Бабама, а ја сам неколико дана по избеглиштву имао веома високу температуру, преко 41, тако да сам једва преживео. Од краја 1995. до 1999. године становали смо код једне породице староседелаца у Остружници, који су нам уступили половину своје куће на коришћење, без тражења новчане накнаде.Ту смо преживели и бомбардовање Србије, суочавајући се поново са истородним страховима, као и онима из рата који нас је изгнао са вечних огњишта.
-Године 1997. купили смо плац и заједничким напорима затемељили кућу коју смо из године у годину градили и дограђивали, у почетку уз помоћ добрих људи, а касније брат и ја уз оца, два ђеда сами били главни прегаоци - присећа се Миливој.
Будући да су се настанили надомак Београда, све троје деце је завршило факултете (Економски, Високу саобраћајну школу и Филолошки).
- Ја сам сада професор српског језика и књижевности, пишем тематски шаролику поезију, али мој завичај у њој заузима посебно место и ни једну песму на ту тему нисам написао да дубоко изнова нисам преживео прогнаност, избеглиштво, прилагођавање на новом тлу и све оно што је уз то ишло, и за моју породицу и мене - закључује млади песник.
Из тог бола настала је и песма "Васкрснуће" само једна од многих песама на непресушну тему изгубљеног огњишта. Песма која је део припремљене збирке, која ће ускоро добити свог издавача.
Магла велебитска у плач се згуснула
и целу Лику жалошћу шкропи.
Долина зрмањска тужно је уснула,
самртни дремеж очи јој склопи.
Из петних жила ветрови запињу!
Дивљају буре, и језиво хуче,
и угасла огњишта болно разапињу:
ни гласа од њих – у муку муче.
У својој дугој непреболи ћути
Динара што се убраја међ` свеце.
Тиха и пркосна призива и слути
повратак своје разасуте деце.
А чељад њену туђина зобље,
док ноћима сиве врлети снивају,
док снивају цркву и сеоско гробље
у коме њихови преци почивају...
У сну им се срце у прошлост сели,
у дане детињства што спокојно су текли...
Ништа их у туђем свету не весели,
безвредно све је што год су стекли...
Јер, залуд сва ѝмања крај једног нéмања –
нéмања себе на своме огњишту!
Буди се, Мајко, из дугог дремања!
Нек` твоји пупољци животом одишу!
Нек` нова чеда колевке одњишу...
Нек тамјан опојни и вихор рунолиста
окаде наде. И семе нек се распрсне!
Нек попут Господа Исуса Христа
и наша Крајина распета васкрсне!
Уз жубор Зрмање своје да крочим
у кутке где срце ми понизно ступа,
да манастирско вино ми игуман точи
у порти где столећа векује Крупа.
У Крки, богословију што баштинари,
за Преображење да врви од светине!
Да с книнске се тврђаве поклоним Динари
и прекрстим на левој обали Цетине...
Сва моја хтења и моја надања
у овом су се венцу испреплела –
после свих великих и тешких страдања
да налик фениксу се дигнеш из пепела.
Да пробудиш се из тог уснућа,
да вал слободе лице ти запљусне.
У духу твога васкрснућа
и КосМет страдални с тобом да ваксрсне!