ДРЖАВНИ УДАРИ ПРЕПЛАВИЛИ АФРИКУ, ВЛАДЕ ПАДАЈУ ПОПУТ ДОМИНА: Погледајте где су се све догодили и каква је улога Русије у превратима

Недавни брзи преврати у афричким државама - Нигеру и Габону, покренули су лавину питања о томе ко стоји иза њих. Ови догађаји долазе у време велике кризе на тржишту хране, проузроковане ратом у Украјини који траје већ годину и по дана без индиција да ће се уопште ускоро завршити.

Никад у јавности није било толико интересовања за оним што се тренутно дешава у ове две земље или било којој афричкој држави (ако изузмемо Арапско пролеће), као што је то данас, иако је реч о двема различитим и географски удаљеним територијама. Наиме, Нигер је држава у централној Африци која се налази у појасу Сахела, док је Габон држава у подсахарској Африци, тачније на југозападу континента.

Најпре да објаснимо шта је то Сахел. У питању је појас који се протеже од Атлантског океана на западу, односно Сенегала, па све до Црвеног мора на истоку и реч је о сушној области која обилује саванама и углавном ниским растињем. Обухвата територију од невероватних три милиона квадратних километара.

Сахел игра веома важну улогу у географском смислу јер одваја пустињу Сахару на северу од плодне и вегетацијски богате области подсахарске Африке, као нека врста заштитног појаса. Ово је област која обухвата следеће државе: Сенегал, Гамбија, Гвинеја-Бисао, Гвинеја, Мали, Буркина Фасо, Нигер, Нигерија, Камерун, Чад, Централноафричка Република, Судан и Еритреја.

Од овде набројаних држава, само Судан и Еритреја нису биле француске колоније, све остале земље јесу, укључујући и сахарске и арапске земље попут Алжира, Марока и Туниса.

Од краја колонијализма и стицања независности 60-их година прошлог века чему су много допринели тадашња СФРЈ, Покрет несврстаности, али и војна укљученост СССР-а, ове колоније су постале независне државе које су вапиле за слободом и самосталношћу, али је време показало да нису саме успевале да се изборе са проблемима који су се наметали, као што су сиромаштво, глад, разне болести, опште незадовољство здравственом заштитом, а каснијих година се појавио и проблем питања безбедности многих афричких држава.

Стога су многе од ових држава ипак биле приморане да се ослоне на своје дојучерашње владаре, а то је у случају Сахела била Француска. 

Владе афричких држава су морале да се ослоне на Запад како би успоставиле демократију и како би се нешто мењало набоље. Међутим, убрзо су схватиле да су без обзира на стечену независност и те како зависне у погледу наведених питања од својих дојучерашњих господара - колонијалних сила.

Незадовољство афричких народа је расло годинама, гнев се скупљао, јер су схватили да се мало тога променило од времена колонијалне ере. Француска, која је и даље одржавала војно присуство у земљама попут Малија, Буркине Фасо, Чада и Нигера није успевала да им пружи безбедносне гаранције од све учесталијих напада разних екстремистичких организација као што су Исламска држава (Боко Харам) и Ал-Каида у појасу Сахела.

Чак је и појава ових организација проузрокована лошим условима живота, па су се људи у већински муслиманској регији Сахела, масовно придруживали овим организацијама немајући другу опцију и плашећи се за сопствену безбедност, али и под утицајем радикалног верског учења, које, као што знамо најбоље остварује своје циљеве тамо где су глад и тежак живот, па се људи окрећу радикализму.

Да би овакве екстремистичке организације опстале, оне се морају финансирати однекуд, а то су махом постале отмице људи и деце, трговина људима и наркотицима, што је додатно долило уље на ватру, а незадовољство је кључало у афричким народима.

Француске трупе и снаге УН (које у различитим државама носе различите ознаке као посебне мисије) играле су само симболичну улогу и давале привид сигурности, али је реалност била таква да они нису успели да заштите тамошње становништво. Деловало је, да су француске снаге у овим земљама само из разлога заштите економско-политичких интереса Париза, а не заштите људи који тамо живе.

Ту лежи корен проблема, и таква ситуација која траје годинама уназад, довела је до свргавања лидера држава окренутих Паризу и Западу, а као алтернатива у очима сиромашних нација ту се појављује Русија.

Француска је у очима афричких народа остала упамћена као лош господар, док је Русија још из периода 60-их година прошлог века, тада као СССР, допринела много у војном смислу да те земље стекну независност. СССР је пружао велику војну подршку афричким народима да се ослободе колонијалних стега и окова који су их оптерећивали вековима уназад.

Отуд и тако снажан талас подршке Русији у новонасталој ситуацији у овим државама. Треба споменути и то, да је недавно одржан самит у Санкт Петербургу под називом "Африка-Русија" чији домаћин је био руски председник Владимир Путин који је окупио велики број афричких лидера са циљем да Црном континенту понуди нешто ново - алтернативу у виду веће безбедности за тамошње народе, бољу заштиту од екстремистичких група, стабилније политичке системе и што је најважније здравствену заштиту и обезбеђивање афричких држава храном из Русије, посебно бесплатним житом.

Русија је данас присутна на више поља у афричким земљама, и то не само у регији Сахела, већ и шире. На политичком плану, она је присутна у ДР Конго, Зимбабвеу и у Јужној Африци (подсахарска Африка), а то укључује низ активности базираних на агитовање путем друштвених мрежа ради ширења руског утицаја код тамошњих народа.

У економском смислу она је присутна у Кенији и доводи се у везу са приватном војном компанијом Вагнер.

У економско-политичком смислу, руски утицај се проширио на Камерун и Мадагаскар, док су њено политичко, војно и економско присуство највидљиви у Судану и Централноафричкој Републици. Војно-политички руски утицај посебно је снажан у Малију и Либији, док је у Мозамбику био кратког века.

Према писању немачког листа "DW", најснажнији руски утицај данас је у Малију, Либији, Судану, Централноафричкој Републици, Конгу, Гвинеји и Зимбабвеу, а на крају смо видели да је то случај и са Нигером. Ситуација у Габону наслућује да је руски утицај стигао и у ову земљу (али то не можемо са сигурношћу да тврдимо), после државног удара у којем је свргнута породица Бонго која је деценијама управљала земљом, окренута Француској и Западу.

Русија је искористила прави тренутак да се више укључи у међународне токове и да почне са ширењем свог утицаја, почевши од војне интервенције у Сирији, па све до војних интервенција у афричким земљама и подршке ЛНА у Либији.

Москва је тако, посредовала у стављању вета на ембарго за извоз оружја Централноафричкој Републици (ЦАР) 2017. године, да би потом послала војне саветнике и припаднике групе Вагнер у ову земљу како би помогли у успостављању мира у њој.

ЦАР је деценијама био под снажним француском утицајем, политичким и војним, али то тамошњим властима није помогло да успоставе стабилност, безбедност и економски напредак земље. Дошло је до ширења насиља, сукоба између локалних "господара рата", отимања, а власти у Бангију су спас виделе у Русији.

Париз је донео одлуку да 2017. године повуче трупе из ове земље, јер је наступио велики период нестабилности и многе оружане групе су контролисале разне територије земље, што је Русији широм отворило врата за интервенцију. Група Вагнер је одиграла одлучујућу улогу у консолидовању власти у њој. Ова група је данас најважнији заступник Русије у афричкој држави и над њеном територијом.

Русија, која жели да повећа утицај у Африци, савезник је председника Фостен-Арканжа Туадера, што се, доживело као претња утицају бивше колонијалне моћи Француске у франкофоној земљи. Бројне побуњеничке групе образовале су савез и запретиле да ће кренути ка главном граду уочи избора на којима је фаворит Туадере.

После великих сукоба, мировне снаге УН потиснуле су побуњенике који су напали град Бамбари на 380 километара североисточно од Бангија. Треба споменути и то, да је ЦАР богат дијамантима, уранијумом, дрветом и златом, и да је прошао је кроз пет пучева и бројне побуне од стицања независности од Француске 1960. године, а поново је био захваћен нестабилношћу после свргавања председника Бозизеа 2013. године.

Упркос неколицини мировних споразума и присуству више од 12.800 мировњака УН земља није успела да се стабилизује, па се ситуација погоршала и 2020. године.

Русија је послала додатних 300 војних инструктора у ЦАР због, како је навело руско Министарство спољних послова, "наглог погоршања безбедности", пренео је  BBC, указујући да је Москва навела да је влада ЦАР, којој прете побуњеничке групе уочи избора, тражила помоћ.

Русија је послала "неколико стотина војника и тешког наоружања" да подржи владу. ЦАР је једна од афричких најнестабилнијих и најсиромашнијих земаља. УН процењују да половина становништва зависи од хуманитарне помоћи, а да је до петине људи расељено.

Бивши вођа војног пуча у Малију, Асими Гоита вратио је контролу у тој западноафричкој земљи после смењивања председника и премијера прелазне владе, када су они објавили реконструкцију кабинета без његове дозволе.

Војска је ово објавила преко државне телевизије дан након што су војници ухапсили председника Баха Ндава и премијера Моктара Оуанеа и довели их у главни штаб војске у месту Кеити. Обојица су и данас у притвору.

Гоита је обећао да ће одржати нове изборе 2022. године као што је предвиђено. Свргавање претходног председника Ибрахима Боубакара Кеите спроведено је у време када су расле војне жртве у борби против оружаних припадника група повезаних са Ал Каидом и ИСИС-ом.

Руски војни саветници стигли су у Мали крајем 2021. године после другог војног удара у земљи. Пре свега преко Вагнерове групе, Москва је обезбедила земљи контингент од четири стотине припадника ове групе за борбу против џихадиста. Средином 2022. испоручила је и пошиљке наоружања. 

Влада у Малију званично не признаје Вагнерово присуство у земљи, али све већи докази о руским војним активностима јасно су показали да је Вагнер тамо активан. У пролеће 2022. године, Вагнер и локалне војне снаге организовале су антитерористичку операцију у земљи у којој је убијен велики број џихадиста. 

Војска Буркине Фасо збацила је с власти председника Рока Кабореа, постављајући нови изазов пред ECOWAS, која се бори да одговори на низ државних удара у тој регији. Ова организација и њени међународни савезници осудили су државни удар у Буркини Фасо, страхујући да би могао додатно да дестабилизује земљу.

Нови војни лидер Буркине Фасо обећао је грађанима да ће се стање вратити у нормалне уставне токове "када буде услова за то".

- Када услови буду повољни, у складу са роком који ће наш народ суверено дефинисати, обавезујем се на повратак нормалном уставном поретку - рекао је потпуковник Пол-Анри Дамиба у првом обраћању од пуча који је предводио, а којим је свргнут председник Рок Марк Кристијан Каборе. Он је оптужио председника да није успео да обузда насиље исламистичких милитаната.

Амерички званичници су изразили забринутост да Вагнер настоји да прошири свој утицај у Буркини Фасо, где је антифранцуско и проруско расположење порасло у последње време. С обзиром да је Француска повукла преостале трупе из земље до краја фебруара 2023. године, Буркина Фасо остаје пред избором: Хоће ли Уагадугу успоставити привилеговани однос са Русијом у којој је Вагнер група кључна компонента руских активности?

Најамничка група свакако на то рачуна, тражећи нове могућности и подстицаје за промоцију својих услуга. Данас је обим руских активности у Буркини Фасо и даље нејасан, али председник Гане је изразио забринутост да Вагнерове снаге делују у земљи.

Буркина Фасо је потом суспендована из Економске заједнице држава Западне Afrike (ECOWAS).

Нигер је једна од последњих земаља у којој се догодио пуч, 26. јула 2023. године. Свргнут је дугогодишњи лидер Мохамед Базум, а за новог лидера је себе прогласио генерал Абдулрахман Тчијани. И чим се то десило, одамх су почеле приче о умешаности Русије у целу ситуацију.

Такво мишљење долази због тога што су се претходно суседни Буркина Фасо и Мали обратили за помоћ Москви, па се поставља питање да ли Русија стоји иза преврата у све три државе, укључујући и Нигер?

На демонстрацијама су људи махали руским заставама. Узвикивали су пароле попут: "Живела Русија, живео Путин, доле Француска". У земљи је очито снажно проруско и антифранцуско расположење. Управо таква дешавања и изјаве Кијева о умешаности Русије у пуч, отварају врата потврђивању тврдњи да Русија заиста стоји иза тога, иако је на пример амерички државни секретар одмахнуо главом на питање о умешаности Русије.

- Мислим да оно што се догодило и оно што наставља да се дешава у Нигеру, није подстакнуто од стране Русије или Вагнера - изјавио је амерички државни секретар Ентони Блинкен у изјави за BBC.

Иако нема конкретних доказа да су Вагнерови плаћеници у земљи, аналитичарка Покалова верује да је Нигер "довољно важан" за руског председника Владимира Путина да би Кремљ подржао слање бораца тамо, пише BBC.

- Мислим да Пригожин неће имати проблема да окупи 1.000 до 2.000 људи. То је управо она врста победе која је тренутно потребна Путину, јер он не постиже своје циљеве у Украјини - рекла је Покалова.

Нигер је, подсећања ради, земља богата уранијумом, па је самим тим интересовање великих сила за ову афричку државу и те како присутно.

BBC је пренео изјаву једног бизнисмена, становника Нигера са очигледним проруским ставом, који се, како каже, од малих ногу противио француском колонијализму.

- Ја сам проруски оријентисан и не волим Француску! Од детињства се противим Француској. Искористили су сва природна богатства моје земље као што су уранијум, нафта и злато. Најсиромашнији Нигерци не могу да једу три пута дневно због Француске - рекао је бизнисмен, а пренео BBC.

Ова изјава можда и најбоље описује опште расположење које влада у народу Нигера ових дана, али и сигурно и у Габону, Буркини Фасо, Малију, Централноафричкој Републици и још неким афричким државама.

Када говоримо о Чаду, треба рећи да је у питању изузетно сиромашна држава која се деценијама налази у тешкој хуманитарној кризи, са проблемом више хиљада расељених и избеглих људи у суседним областима и државама. Глад, сиромаштво и тероризам су главни непријатељи тамошњег народа. На телевизијским преносима се често могу видети неухрањена деца на самрти и лекари без граница који су везаних руку и не могу никако да им помогну.

Чад је био деценијама изложен дугим периодима политичке нестабилности, смакнућима хиљада људи и ратовима. Познат је и по бившем председнику Хисене Хабреу, који је служио казну доживотне робије у Сенегалу за ратне злочине и злочине против човечности, а који је преминуо крајем августа 2021. године. Хабре је умро у 79. години, а локални медији јавили су да је преминуо од болести Ковид-19.

Хабреова осмогодишња владавина над Чадом (1982-1990), сиромашном блокираном земљом у централној Африци, била је обележена, како на Западу кажу, бруталним гушењем незадовољства, током којег је наводно више од 40.000 људи страдало, судећи по истрагама које су спроведене. Хисене је због тога, у западним круговима добио надимак "Афрички Пиноче".

После свргавања у Чаду, Хабре је побегао у Сенегал и дуже од 20 година је живео на слободи у предграђу Дакара са женом и децом, да би 2013. године био ухапшен, када му је суђено пред специјалним трибуналом који је успоставила Афричка унија, у оквиру споразума са Сенегалом.

Хабре је осуђен за ратне злочине и злочине против човечности у Дакару 2016. године. После њега, на власт долази Идрис Деби, који је недавно погинуо на ратишту. Деби (68), на власт је дошао у побуни из 1990. и један је од афричких лидера који су најдуже на власти. Он је изгубио живот дан након што је добио шести мандат на челу државе.

Погинуо је током посете трупама на фронту које се боре против побуњеника на северу земље. Говорио је да намерава да се придружи војницима на фронту који се боре против "терориста". Побуњеници, који се налазе с друге стране границе Чада и Либије, напали су на дан избора граничну контролу и напредовали стотинама километара у унутрашњости земље.

Позицију шефа државе привремено је после његове смрти преузео Дебијев син, генерал Махамат Кака. Потом је распуштена влада и уведен је полицијски час.

- Национално прелазно веће уверава народ Чада да су предузете све мере за осигурање мира, безбедности и републичког поретка - саопштила је војска. Деби је 2018. године прогурао нови устав који би му омогућио да остане на власти до 2033., упркос томе што је поново увео ограничења мандата.

Годину дана пре смрти себи је доделио титулу маршала, а пре избора је поручио: "Знам унапред да ћу победити, као што сам то радио последњих 30 година". Он је био суочен с јачањем незадовољства јавности због управљања нафтним богатством Чада и обрачуна с противницима. Западне земље сматрале су Дебија савезником у борби против исламистичких група.

Његова смрт била је ударац за бившу колонијалну силу Француску, која је водила своје противтерористичке операције у Сахелу из Н'Ђамене. Чад је пре његове смрти објавио да ће распоредити 1200 војника уз 5100 француских војника који су у том подручју.

Иако није земља појаса Сахела, о којем смо у уводу говорили, Габон јесте франкофона земља, са званичним француским језиком и некадашња француска колонија, а од Париза је стекла независност 1960. године. И овде се догодио пуч. Са власти је свргнута породица Бонго, која је управљала земљом 56 година, најпре отац Омар Бонго (1967-2009), а потом и син Али Бонго (2009-2023). Тачније, свргнут је Али Бонго, који се тренутно налази у кућном притвору одакле позива Запад да реагује.

Дана 30. августа, група војних официра појавила се на државној телевизији у Габону и саопштила да преузима власт, а неколико сати касније и да је председник Бонго у кућном притвору, само дан након што је потврђена његова победа на изборима одржаним протеклог викенда.

Дванаест официра појавило се на телевизији, објављујући да поништавају резултате избора и да распуштају "све институције Републике".

- Одлучили смо да одбранимо мир тако што ћемо окончати садашњи режим - рекао је један од официра на ТВ каналу "Габон 24". Додали су да су границе земље затворене до даљег. Потом су именовали генерала Бриса Олигуија Нгуему за прелазног лидера те западноафричке државе.

Пучисти су поручили да не признају резултате избора на којима је Бонго победио, да би се потом он обратио из свог дома, позивајући "пријатеље широм света" да дигну глас у његово име.

Изборна комисија је саопштила да је Бонго освојио нешто мање од две трећине гласова на изборима за које је опозиција тврдила да су нерегуларни и нелегитимни. 

Француска је одмах осудила пуч у Габону, затраживши да се поштују резултати избора, док су Кина и Русија саопштиле да пажљиво прате ситуацију. Кинески званичници затражили су да се "ситуација врати у нормалу што пре".

После објаве преузимања власти, одушевљени људи су изашли на улице Либрвила и других градова Габона. Махали су зеленим, жутим и плавим габонским заставама како би прославили војно преузимање власти и аплаудирали војницима. 

Славље као одговор на државни удар показује степен незадовољства људи због тога колико је дуго породица Бонго била на власти. Војсци је као ветар у леђа могла бити и слабост Француске на континенту, проценивши да је мало вероватно да ће бивша колонијална сила интервенисати да помогне Бонгу - њиховом дугогодишњем савезнику.

После затварања биралишта, Бонгова влада је објавила да на снагу ступа полицијски час и ограничила је приступ интернету из, како је образложила, безбедносних разлога, што је изазвало општи револт народа и онда се десило шта се десило.

Треба истаћи и то, да је Габон један од највећих произвођача нафте у Африци, док је скоро 90 одсто земље покривено шумама.

Хришћанство је доминантна религија у земљи и нејга практикује око 90 одсто становника. Има анимиста и муслимана. Чланови породице Бонго су исламске вероисповести.

Што се Габона тиче, ту још увек није јасно, да ли је Русија на било који начин умешана у преврат. То ће време тек показати, али је евидентно слабљење француског утицаја широм централне и западне Африке, као и то да Париз тамо заиста више није пожељан. На Црном континенту све је израженији политички, економски, војни и културолошки утицај Русије, као и политичко- економски утицај Кине.

Док се Кина, за сада, оријентише углавном на главне пловне путеве око Африке, на улагања у кључне афричке поморске луке, руднике, грађевинске подухвате и подизање војних база на најважнијим стратешким чвориштима, дотле Русија директно ускаче војно-политички тамо одакле Париз одлази, пружајући безбедност већ постојећим владама или војним хунтама које су свргнуле претходне шефове држава.

Да ли ће Русија заиста помоћи афричким нацијама и испунити дата обећања или је ипак у питању рокада великих сила Француске и Русије на мапи Африке, остаје нам да видимо. Свакако да чистог алтруизма нема, већ је посреди одређени интерес, а лидери афричких нација би ускоро могли да схвате да је "бесплатан сир само у мишоловци".