ПОТОМЦИ ЏИНГИС-КАНА: Поглед на модерни номадски живот, унутар монголске престонице (ФОТО)
Улан Батор је град који се све више шири
Не тако давно млади монголски пастир по имену Очку Генен потрпао је све своје "прње" у позајмљени кинески камиончић и преселио се у Улан Батор, монголску престоницу која се све више шири. Витак и достојанствен, Очку није показивао никакве знаке узнемирености већ се предано бацио на паковање, дизање, распакивање и монтирање. Можда је био и разочаран, чак и потресен, али је деловао прибрано и усредсређено попут француског кључа.
ПОТПУНО ИЗГОРЕЛА КОВИД-БОЛНИЦА: Погинуло седам људи, има повређених (ВИДЕО)
ПАНИКА У АВИОНУ: Пилот принудно приземљио Боинг 737 макс
ЛУГАНСКА НАРОДНА РЕПУБЛИКА ИСТУПИЛА: Донбас ће постати уточиште прогоњеним Украјинцима (ВИДЕО)
Већ после неколико сати од доласка Очку је подигао свој гер, традиционални номадски округли шатор, на малом ограђеном плацу голе земље који је изнајмио на периферији града. Око њега је било на хиљаде таквих плацева са гером у средини, начичканих на падинама изнад Улан Батора. И чим је подигао чунак и побоо кочиће шатора, отворио је ниска дрвена врата да уђу његова жена Норву, њихов новорођени синчић Улака и шестогодишња кћи Анука.
И Норву се одмах прихвата посла да би скренула мисли. Бриге је оставила по страни док не посвршава све што треба да им гер буде удобан као што је био на селу: да има линолеум на поду, фуруну од ливеног гвожђа, пољске кревете по рубовима шатора, породичне слике по зидовима и мали телевизор на дрвеном столу.
Међутим, поглед изван гера је потпуно другачији од оног у степи, на сат вожње југозападно од престонице, где су гајили стоку одмах до гера Норвуиних родитеља. А овде се, уместо усталасаних пашњака, на свега неколико метара даље диже два метра висока дрвена ограда. А уместо Очкуове драгоцене стоке – коња, говеда и оваца – ту је сада само газдин пас, црно-смеђи мешанац привезан у дворишту, који и на најмању провокацију лаје док не промукне.
А провокација овде има на претек, јер одмах иза ограде пружа се непрегледна гомила трошних страћара и шатора, у којима живи око 60 одсто од укупно 1,2 милиона становника Улан Батора. И то без поплочаних улица, санитарија и текуће воде. Као и у другим сличним урбаним квартовима, и овде царују криминал, алкохолизам, беда и очај. Зато овде многи раде нешто што је пастиру незамисливо – ноћу закључавају капију.
- Све што видимо је, кад изађемо из гера, та ограда - каже Очку, и додаје: "Као да живимо у тору."
Номади нису створени да живе у ограђеном тору, али Очку и Норву нису дошли овамо својом вољом. Током зиме 2009/2010. године већи део њихове стоке се смрзао или угинуо од глади у време такозваног белог џуда, катастрофалног периода снега, леда и циче зиме који долази после летње суше, а који је трајао више од четири месеца. Кад се време најзад пролепшало, од 350 грла њихове стоке остало је свега 90. Те зиме је у Монголији угинуло око осам милиона животиња – крава, јакова, камила, коња, коза и оваца.
- После тога нисам више видео нашу будућност на селу. Зато смо одлучили да продамо то што је остало од стоке и почнемо нов живот - каже тихо Очку.
Била је то уједно и реална рачуница како да побољшају живот своје деце. Очку и Норву не воле много живот у граду, али су свесни његове предности. На селу су били далеко од медицинских сестара и школе, док овде имају бесплатну медицинску негу за свог синчића, а Анука може да иде у државну школу.
Данас у УБ-у, како Монголи скраћено зову Улан Батор, живи више од пола милиона људи као што су Очку и Норву. Многи су побегли из степе због јаких зима, лоше среће или лоше перспективе. А како монголски рудници угља, злата и бакра сада привлаче милијарде страних улагања, многи су нагрнули у Улан Батор у потрази за послом јер је привредни пораст отворио нове перспективе.
Али изузев центра града са својим вишеспратницама, Улан Батор личи на провинцијско насеље грађено збрда-здола, расуто дуж речне долине попут шљунка осталог након поплаве. Основано 1639. године као покретни будистички монашки центар и трговинска постаја, ово насеље је пустило корен на садашњој локацији тек 1778. године.
Град је подигнут уз један од главних путева, који води око подножја ниске планине. Данас се тај пут зове Авенија мира и даље је једина директна саобраћајница која води од једног до другог краја града. И стално је закрчен саобраћајем, од јутра до мрака.
Док се возите њиме, имате утисак да сте на некој покретној траци која мили крај оронулих стамбених блокова из совјетске ере, попречних улица које обећавајуће воде неких 50 метара и наједном се завршавају барикадом, необјашњивим гомилама зарђалог гвожђа и бетона, пословних зграда које су тако неспретно постављене и скривене од погледа, да чак ни таксисти не могу да их пронађу.