"Смрти се не бојим...!" ОБЈАВЉЕНИ ПОТРЕСНИ ДЕТАЉИ ДНЕВНИКА глумца: Ковид УБИЦА ми је прекратио дилеме
"Вирус није хтео њих - хтео је мене. Да јесте, побио би их као грањом. Морали би да их посахрањују комшилук и родбина јер сам ја за наредних седам дана завршио у болници..."
Дневник нашег познатог глумца, Радоша Бајића угледао је светлост дана, ово је само један део који је веома потресан.
НИСУ ЗАЈЕДНО: Северина и Игор Којић објавама доказали да им је БРАК ДЕФИНИТИВНО ЗАВРШЕН? (ФОТО/ВИДЕО)
ДА ЛИ ЈЕ ОВО ОНА?! Теодора Џехверовић је сада БОМБА, а НЕКАДА... Ево како је ИЗГЛЕДАЛА на почетку каријере
У ПРОГРАМУ УЖИВО Весна Ривас СКОЧИЛА К'О ОПАРЕНА, Јована Јеремић викнула на њу! Уследио ХАОС!
Уз извињавања, више од двадесет пута одбио сам одласке у прашњаве телевизијске студије на гостовања у сијасет емисија у које су ме позивали. Више од пола године функционисао сам на релацији - дом у којем живим са својом десеточланом породицом - и наша продукције у коју, због природе посла, морам повремено одем. Наравно, као и сви запослени, све време са маском на лицу. Ипак, највише времена сам проводио за компјутером у својој кући, над сценариом ТВ серије и филма о спасавању савезничких пилота у Прањанима 1944. године. Моји ретки изласци из куће најчешће су били мотивисани одласком до супермаркета који је недавно отворен у крају у којем живим, у којем увек има купаца онолико колико посетилаца у галерији слика на изложби пред затварањем - коју су скоро сви већ видели.
А највећа радост била ми је да моје унуке, првака Филипа и Александра, који је другак - одвезем ујутру до школе. Нас тројица, под пуном ратном опремом, са маскама, као прави каубоји који јашу кроз прашњаву прерију. Не затварамо уста док возим. Они питају, а ја маштам, измишљам одговоре и разне керефеке, да им олакшам причама о Џону Вејну и Гарију Куперу - о томе како су они носили маске, то јест мараме преко лица цео живот, што им није сметало да буду најбољи и најомиљенији каубојци које су сви волели и поштовали...
Једном речју, као стеона крава чувао сам се од пошасти која нам је узела лепоту сусрета са људима које волимо, ускратила нам топлину загрљаја, стисак руке и узурпирала животе последњих девет месеци. Никада нисам био хипохондричан, нити превише уплашен за свој живот - живео сам као и већина људи и домаћина. Забринут за стање у народу, у држави, за здравље бројне екипе наше продукције и великог броја пријатеља које волим, који су ме готово свакодневно драматично обавештавали да је некога од драгих људи ковид оборио, да се разболео, да гори од температуре, да страсно кашље и да су му снимци плућа бели и магличасти попут зимског иња. Тим пре, што је у околностима највећег ризика од заражавања моја ћерка Јелена Бајић Јочић кренула у снимање ТВ серије „Азбука нашег живота“ по мотивима романа Мирјане Бобић Мојсиловић, што је подразумевало преко 60 људи који су стално на сету, плус глумци који свакодневно долазе и одлазе са снимања.
Поготову сам бринуо и стрепео да мојој Милени, која је веома танушног здравља, а сада је хвала богу добро, однекуд не донесем подмукли вирус са којим би се она, после неколико тешких и сложених операција и медицинских интервенција, веома тешко изборила. Све време пре мог разболевања живео сам као кућни миш, под пуном паском увек кад истрчи из своје рупе у патосу. Увек уз опрез и освртање, лево, десно, напред, назад, обавим шта имам и тутањ, назад у своје скровиште. Ипак, нажалост, све то није било довољно да ме корона остави на миру.
Данас ми се чини да ми је стално била за вратом, где ја, ту и она и да нисам могао да јој умакнем. Верујем да ми је била суђена. Ма где да сам био, ма колико се осећао безбедно и сигурно, чинило ми се да је она увек била ту, на корак од мене или иза мене. Вребала је тренутак моје непажње да ме шчепа, да ме узме под своје и стегне у свој смртоносни загрљај.
Тај кобни завршни ударац невидљивог зла догодио се тамо где сам то најмање могао да очекујем. Где се сваки човек најчешће осећа најсигурније, најлепше и безбрижно - ношен сећањима, емоцијама, носталгијом и опијеношћу завичајем.
Моја родна кућа у селу Медвеђа код Трстеника је на ивици засеока Шумаричка мала, у подножју брда Петловац по којем сам назвао имагинарно село у "Баби" коју су заволели милиони. Иза куће мог детињства успињу се брда, некада са виноградима, а данас нажалост са утринама, багрењем и киселим дрвећем које расте где му се ћефне. Тамо где су некада ницале најслађе шефтелије и расле ране трешње на чије гране сам са друговима, чим се вратимо из школе и побацамо торбе, одлазио и проводио дане дочекујући заласке сунца изнад села. А кад из моје авлије погледаш на супротну страну, видиш како пуца видик на огромно пространство којим вијуга Западна Морава на којој сам научио да пливам. Од Гоча, преко Жељина, па све до Јастрепца. Како да се у том рају човеку деси нешто лоше? Тамо где, на нашу несрећу, све мање има и стоке, крава, оваца и пилежи, а камоли људи? Е па, нажалост, може. Кад те зло намери - наћи ће те.
Крајем новембра, као и свих последњих година сваког петнаестог у месецу, одлазим у село да обиђем старину од мог оца Милоша, који ће за наступајући Божић напунити девет деценија живота, и маћеху Ружу са једном деценијом мање. И баш те суботе, из Врњачке Бање где живи и поштено ради у неком бутику кинеске робе, такође у посету својој мајци, мојој маћехи, долази њена ћерка. Сусрет је фамилијаран, срдачан и топао. Мој отац и маћеха се са гошћом поздрављају на дистанци и без грљења, баш како сам ја то од њих тражио на самом почетку овог лудила. А ја, који сам им се придружио само да јој пожелим добродошлицу, као да сам јео бунике, навођен невидљивом силом Луцифером који ме месецима прогони, пружам јој руку и рукујем се.
И од тог тренутка све креће филмском брзином. Са гошћом из Врњачке Бање сам био укупно четири минута и отворио врата незваном госту који ће у наредним данима да ми драстично угрози здравље, да ми уништи све блиске планове које сам имао и направи пакао од живота - и мени и мојим најмилијима. Мој отац и маћеха, који су били изложени вирусу скоро два сата, хвала богу се нису заразили. Запањујуће, али дивно. Они су хвала богу добро... Вирус није хтео њих - хтео је мене. Да јесте, побио би их као грањом. Морали би да их посахрањују комшилук и родбина јер сам ја за наредних седам дана завршио у болници...
Сутрадан, после фаталног сусрета са гошћом из Бање, док сам возио за Београд, негде близу Смедерева, она ме је уплакана позвала и видно узнемирена јавила да има повишену температуру, 38, и да иде да се тестира на ковид. Одмах сам знао шта ми ваља чинити. Кад сам стигао у своју кућу у Београд, нисам помазио ниједног од пет кућних љубимаца колико их имамо у дворишту, а камоли да сам загрлио моју Милену, децу или унучад. Остао сам у дворишту и тражио да ми спакују веш, тренерку, лаптоп и остале потрепштине - и правац хотел.
После пет дана изолације и два негативна ПЦР теста, ковид убица ми је једне вечери са температуром од 37,4 прекратио дилеме. Јавио ми је да је ту, да се башкари у мојој носној шупљини и грлу и да наставља пут према мојим плућима, која иначе највише воли. Следећег понедељка, са потврђеним позитивним тестом на корону, ушао сам у црвену зону ковид болнице "Бежанијска коса". Моја борба са невидљивим непријатељем, који је покорио читаво човечанство, зауставио привреду целог света и однео милионе живота, постала је лична... Са свим неизвесностима, страховима, сумњама и немоћима.
Након на скенеру уочене прогресије моје болести на плућима, од хероине и директорке болнице др Марије Здравковић, која се са својим тимом врхунских лекара, са сјајним медицинским сестрама и осталим дивним и хуманим особљем, као лавица бори за сваког пацијента, добио сам искрену поруку подршке и охрабрења, као и стручни став конзилијума да ће ипак све бити у реду.
Порука којом сам јој одговорио, била је одраз моје бриге и стрепње, слика и прилика моје болести, чији непредвидиви ток је само Бог Свевишњи могао да зна. Као и то - хоће ли ме сачувати ту где јесам или ће ме повести са собом...
"Драга Марија, да знаш, смрти се не бојим уопште. Бојим се понижења коју она доноси... Не брини се - нема предаје... Захвалан, Радош Бајић."
Не памтим када сам био на ручку у "Мадери". Ни на цезар салати у "Рустику" на Сењаку, ни на продуженом еспресу у пар омиљених престоничких кафеа у центру града у којима волим да се сретнем са пријатељима. Последњих шест месеци не одлазим ни у позориште ни у биоскоп, чак ни код фризера. Шиша ме супруга Милена, а понекад и наша мајсторица маске у "Цонтрасту", госпођа Мира Стевовић. Ни на каквим службеним путовањима нисам био од априла, када сам са Недељком и Пеђом у башти Музеја Војводине из руку господина Игора Мировића примио решење покрајинске владе о подршци мом новом филму "Хероји Халијарда". То је био једини пут да одем у српску Атину, коју волим, а да се мој боравак не заврши у некој од изузетних новосадских рестаурација са чувеном кухињом благородне равнице. Све то због хаоса, тензија и украдених живота које нам је ковид 19 узурпирао.
пише: Радош Бајић