"JA STEŽEM SRCE, PA PLAČEM SAMO KAD NIKOG NEMA": Evo kako je govorio deda Đorđe o najbolnijem danu na "Zejtinlinku"

Najbolnije slike bile su mu one iz susreta sa preživelim ratnicima.

Pamtio je svakog po imenu.

I, koji je od njih odakle.

- Ne mogu da zaboravim jednu sliku. Došle starine, godina kao što ja sada imam, i više. Pratili su ih sinovi, unuci. Pridržavali ih, a oni padaju uz krstove saboraca. Bila je to njihova poslednja poseta Zejtinliku. Vadili su iz nedara suve šljive, jabuke... Neko grumen zemlje doneo, neko voštanicu. Svi plaču. Ja stežem srce, pa plačem samo kad niko ne vidi. Plačem za svima koji ovde počivaju, stradali u čežnji za otadžbinom, majčinskom suzom. Svojim kućnim pragom, njivom, zaustavljenim plugom u rodnoj oranici - govorio je deda Đorđe.