POZDRAV IZ VISOKIH DEČANA: Veličanstvena zadužbina cara Dušana i kralja Stefana Dečanskog
Nakon posete Pećkoj patrijaršiji, nastavljamo put prema Visokim Dečanima. Srpsko groblje na izlazu iz Peći potpuno zapušteno. Spomenici nakrivljeni i natkriljeni rastinjem. Vekovi srpskog postojanja i stradanja zarasli u korov.
Mnogo je u tom groblju nesrećnika koji su glavom platili pripadnost srpskom narodu i pravoslavnoj veri. Osim u istorijski kratkom periodu postojanja Jugoslavije Srbi su ovde uglavnom imali status progonjene divljači.
Predrag Medenica, potpredsednik Udruženja Kraljevina Srbija, komentariše da mu je nezamislivo, kad bi situacija bila obrnuta, da bi Srbi dozvolili da albansko groblje bude toliko zapušteno.
U gradu Dečanima još veća gužva nego u Peći. U toku su radovi na rekonstrukciji glavne ulice. Široka je kao najširi bulevar u Beogradu. Neko objašnjava da je dečanski „bulevar“ predizborni zalog Ramuša Haradinaja.
Pred manastirom nas dočekuju italijanski karabinjeri. Istopiše se od ljubaznosti, posebno nakon razgovora sa Andrijanom Medaković, izbeglicom iz Knina, Brankicom Miladinović iz Sokobanje i drugim lepim devojkama iz grupe koje dobro govore engleski. Objašnjavaju da su Dečani i njihova svetinja. Biser hrišćanstva. Kasnije od monaha saznajemo da se tako i ponašaju. Pomažu u svemu u čemu mogu da pomognu.
Manastir Visoki Dečani je zadužbina kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana ali je ideja potekla od Svetog Save. Stefan Dečanski u svojoj hrisovulji navodi da je mesto za izgradnju manastira u podnožju Prokletija, na početku kanjona Dečanske Bistrice, izabrao prvi srpski prosvetitelj ali ga je prerana smrt sprečila da bude zadužbinar. Gradnja svetinje koja je posvećena Vaznesenju gospodnjem - Spasovdanu je završena 1335. godine a u sledećih trinaest godina završeno je oslikavanje freskama. Radove je vodio čuveni graditelj tog doba Vito Kotoranin.
U manastiru se zadržavamo neuobičajeno dugo. Nikad dovoljno vremena da se pogleda sve umetničko bogatstvo koje se u njemu nalazi. Pomisliš da si video sve što te zanima, dođeš do izlaznih vrata a onda te nešto vuče da se vratiš nazad, da još pogledaš. Jer, ne dolazi se svaki dan u Visoke Dečane. Po mnogima najlepši srpski manastir, u kojem počivaju mošti Stefana Dečanskog i njegove supruge Jelene.
Manastir ima i svojevrsni muzej sa izuzetnom riznicom kulturnog blaga, u kojoj se pored mnoštva neprocenjivo vrednih ikona i predmeta od zlata i srebra, nalazi i na srpskim prostorima najveća zbirka drvenih predmeta, od kojih najstariji potiču iz 14. veka. Dečani su jedinstveni i po biblioteci knjiga i vekovima starih srpskih i turskih dokumenata, od koje je veća i bogatija samo ona u manastiru Hilandar.
Od našeg domaćina, monaha Petra, saznajemo zanimljive detalje o sanaciji manastira krajem devetnaestog veka. Bilo je vidljivo da manastir počinje da tone, da se usled vlage temelji polako raspadaju a freske pri dnu zidova ljušte i otpadaju.
Da bi sprečio propadanje svetinje, tadašnji arhimandrit Rafailo je 1882. odlučio da zameni temelj. Zajedno sa monasima i vernicima vadio je delove temelja a onda umesto izvađenog kamenja na to mesto ugrađivao krupnije kamenje, koje su na kolicima dovozili iz kamenoloma koji su otvorili nekoliko stotina metara od manastira.
Nakon mukotrpnog posla bukvalno su zamenili temelje manastira. A da bi oni trajali duže, sa spoljne strane su ih zalili sa 3.840 kilograma rastopljenog olova.
Zvuči kao anegdota, da je zbog radova najviše strepeo i bunio se jedan Šiptar. Bio je to vojvoda Rusta, čija je porodica u prethodnih 200 godina često oružjem štitila manastir.
On se plašio da će radovi sršiti svetinju o kojoj su njegovi preci brinuli dva veka. Ostalo je zapisano da su starešina manastira Rafailo i njegovi monasi imali dosta muka da čestitog Šiptara ubede da pristane na izvođenje radova.
Snažan utisak na posetioca ostavljaju dvorište i manastirski konaci. Sve potkresano i pod konac uređeno, nigde suvišne travke.
Sa više od dvadeset monaha Dečani su najbrojnije manastirsko bratstvo u Srbiji. Među monasima je i bivši televizijski producenti i saradnik u norveškoj ambasadi u Beogradu Nebojša Cvejanov, danas Nifont.
Prihvatamo poziv monaha da se pre odlaska okrepimo. Dok u hladu prostranog trema, sa kojeg se pruža veličanstven pogled na svetinju i Prokletije, ispijamo lekovitu manastirsku lozovaču, koja govori sedam jezika, otac Petar mi u ime monaštva dariva luksuznu monografiju „Visoki Dečani“.
U kasnim popodnevnim satima, rastajemo se od monaštva i italijanskih vojnika, i preko okupirane Metohije, putevima koji su se poželeli Srba, nastavljamo put prema Orahovcu i Velikoj Hoči.
Vozač pušta pesmu Milomira Miljanića. I ne znaš da li u stihovima ima više ponosa ili tuge, nemoćnog krika za otetim zavičajem:
Dok orlovi u visine
Svoja moćna krila šire
Leti pogled s Prokletija
Gde je moja Metohija
Gledaj orle, moj sokole
Koliko me rane bole
Koliko me bole rane
Kad pogledam na Dečane.