PROPAST SRPSKOG CARSTVA: Gde je pogrešio car Dušan
Uporedo sa sećanjem na najmoćnijeg vladara srednjovekovne Srbije, osvrnimo se i na razloge zbog kojih je njegova građevina trajala samo koliko i on sam.
U naponu snage, car Stefan Dušan upravljao je državom od oko 250.000 km2, obimom sličnoj SFR Jugoslaviji. Broj stanovnika njegove zemlje nije lako izračunati, jer nije postojao popis stanovništva kakav danas poznajemo. Procene stranih istoričara su da je do sredine 14. veka Balkan imao maksimalno 5-6 miliona stanovnika, ali je taj broj umnogome opao zbog kuge koja je oko 1350. opustošila Evropu i odnela skoro trećinu stanovnika.
Paolo Malanima, italijanski istoričar ekonomije, došao je proračunom do pretpostavke da je gustina naseljenosti u Dušanovo vreme na Balkanu iznosila oko 11 st/km2. Tom logikom, Srpsko carstvo imalo je preko 2.500.000 ljudi, Srba, Bugara, Grka, Arbanasa i Vlaha.
Srpska država koju, osim građanskog rata između sinova Stefana Nemanje i kratkotrajne najezde Mongola, niko nije pustošio sve vreme vlade Nemanjića, širila se na jug u kontinuitetu od kralja Milutina.
Stefan Dušan, nastavljač politike svog dede, iskoristio je građanski rat u Vizantiji i kugu i uspeo da pokori, kako je sam rekao, "deset dvanaestina Romanije". Jedino što mu je nedostajalo, a za čim je najviše žudeo, bio je Carigrad (i Solun, ali je za prvog srpskog cara on bio daleko od sporedne važnosti).
NEK BAR NAUČE ŠTA NAM OTIMAJU! U ponoć pred Vidovdan sve reke teku KRVAVE!
Međutim, njegovom iznenadnom smrću u 47. godini (a možda i 43.), država je ostala bez centripetalne sile; nastupilo je rastakanje koje je i formalno okončano smrću Dušanovog sina, Uroša, 4. decembra 1371. godine. Šta su uzroci brze propasti države čiji su uspon i pad obeležile dve bitke: uspon pobedom kod Velbužda 1330. i potpuni kraj porazom kraj Marice 1371. godine?
1. ZASLEPLJENOST CARIGRADOM
Dušan je dečačke godine proveo u prestonici Vizantije, sa svojim proteranim ocem Stefanom. Tu je stekao divljenje prema crkvama, dvorovima, hipodromu, carskoj pojavi i ceremonijalu, sjaju i divoti kojom je Romejska imperija opila sve pravoslavne narode, a pogotovo Bugare, Ruse i njegove Srbe.
Opsesija koju je stekao gonila ga je do kraja snaga, ne samo ličnih, već i državnih, u pokušaju da zavlada Drugim Rimom, kao što se desilo Simeonu Bugarskom ili Teodoriku Amalu Gotskom. U sva tri slučaja, njihove silne države propale su pošto su oni, osnivači preminuli.
SLUČAJ "TAKOZVANA DRŽAVA KOSOVO": Tajni narko-projekat od 3 milijarde dolara!
2. ZANEMARIVANJE REALNIH FAKTORA: ETNOSA, ODANOSTI I KAPACITETA SRPSKOG ELEMENTA
Dušan nije hteo da sruši Vizantiju, kao što to nisu hteli ni Simeon, ni Teodorih, već da je oživi svežom krvlju i da u nju unese srpski element. Dakle, hteo je da imperiju učini srpsko-grčkom jer car je mogao biti samo jedan. Kraljeva, kneževa i župana bila je tušta i tma.
Od Slovena pokraj Vizantije, postojale su dve države i dva etničko-državna identiteta (nacije nastaju tek od vremena Francuske revolucije). Jedan je bio bugarski, drugi srpski i oba su govorila praktično istim jezikom. Između njih i Vizantije bio je i treći element, bez sopstvenog istorijsko-političkog indentiteta, Sloveni današnje Republike Makedonije. Oni su su s krajem 13. veka potpadali, u etapama, pod srpsku vlast.
Sa ovim znanjem, možemo reći da se srpski, tj. srpsko-slovenski etnicitet prostirao, manje-više, do Ohrida, Prilepa, Velesa i Strumice, te da su južno od tog poteza bili Grci, tj. Romeji. Narod koji je imao milenijumsku istoriju sa svešću da pripada uzvišenoj civilizaciji i kulturi, carstvu, skupina koju je teško mogla da asimiluje i uza sebe privoli, za njih, skorojevićka Srbija.
Slike radi... Kada je car Stefan Dušan pošao u pohod na Bosnu, 1350. godine, kako bi kaznio bana Stjepana II Kotromanića koji je još od Stefan Dečanskog otimao deo po deo Huma (danas Hercegovine), nije dugo prošlo, a morao je da se vrati nazad.
To je učinio jer je saznao za neveru kod grčkog stanovništva u Makedoniji, a slično se dešavalo i u Arbaniji, da ne pričamo o čisto grčkim oblastima poput Tesalije.
3. PODELA MEĐU VLASTELOM
Dušan je, gradeći imperiju, gradio i novu vlastelu. Oko njega nisu bile stare porodice koje su vojevale pod Urošem, Dragutinom, Milutinom i Stefanom. Kralj i potonji car oko sebe je okupio ljude poput Branka Mladenovića (oca Vuka Brankovića), Mrnjave (oca Vukašina i Uglješe Mrnjavčevića), Jovana Olivera, Radoslava Hlapena, Vojihne, Preljuba, Jovana Asena, Dejana (začetnika Dejanovića). Staru vlastelu je skrajnuo.
Da li je Dušan novu elitu stvorio neverujući staroj koja je srušila njegovog oca, teško je reći. Kako god da je bilo, homo novusi su sudelovali u pohodima, sticali nove posede i bogatstvo, kao i nove zvučne titule despota, sevastokratora, logoteta i tako dalje. Zanimljivo je i to da je veliki deo te iste elite otkazao poslušnost Urošu Nejakom bilo direktno, bilo pritvorno. A uz mladog Dušanovog naslednika bila je - stara vlastela.
Kako je Živojin Mišić očitao lekciju Austrougarima
4. KOLIKO JE CAREVINA ZAISTA BILA VOJNO JAKA?
Srbija je relativno lagano osvajala severne delove slabe Vizantije, gradove koji su bili grčka ostrvca u moru Srba i drugih Slovena. No, prilazeći niz Vardar više na jug, Srbija nije mogla puno. Da, padali su Ohrid, Prilep, Prosek, Voden, Kostur, Servija, Berat, Kroja i druga mesta, ali samo posle duge opsade, iznurivanjem, samo kad centralna vlast Romeja nije mogla da im pomogne.
Solun nije pao uprkos više pokušaja, jedino je Ser od važnijih i većih gradova došao u Dušanove ruke. Srbija nije imala umeća da napravi opsadne sprave, a o brodovlju da ne pričamo. Kada je Jovan Kantakuzin, prvo saveznik, a potom Dušanov protivnik, izvodio vojsku sa namerom da napadne Srbe, boja je retko bilo. Štaviše, nije zapamćena nijedna veća bitka iz vremena careve vlade.
Dva sukoba sa Turcima prošla su neslavno. Ako se Stefanijana 1344. može pripisati Preljubinoj naivnosti, Didimotika je pokazala koliko je srpskoj teškoj konjici teško izaći na kraj sa mobilnim Azijatima; kaznac Borilović je 1352. izgubio gotovo 7.000 ratnika.
Car Dušan: Silni oklopnik bez mane i straha - od izgnanika do cara
Ne zaboravimo, najveći problem Srbiji nije bio jug, već sever. Celu svoju vladavinu Dušan je proveo izbegavajući sukobe sa moćnim Ugarima, uspevajući da ih izmori i otera prepadima. Otvorenom bitkom teško. Ne samo zbog Turaka, već i zbog Ugara, najmoćniji Nemanjić bio je spreman na uniju sa rimokatolicima.
Prebrzo proširena, Srbija je pala kao žrtva sindroma ambicioznog lidera ratnika. Kao što se posle Aleksandra Makedonskog njegovo delo raspalo, isto je bilo i posle smrti Atile, Konstantina, Vasilija Drugog, pomenutog Simeona. Tako je bilo i posle Dušana. Prebrzo sagrađena, država nije stigla da se konsoliduje, da se njeni različiti delovi upodobe jedan prema drugom. Zato se država i raspala po šavovima koji su bili razlike.