ZBOG OVE VESTI IZ MOSKVE MILOŠEVIĆ JE ŠENLUČIO IZ PIŠTOLjA: Vest mu saopštio Jovica Stanišić

Kakvo je stanje bilo dovoljno kazuje podatak da je zbog nezapamćene inflacije štampana i novčanica od 500 milijardi dinara.

Mada su, zvanično, sankcije bile samo ekonomske, one su bili i političke. Zemlja se nalazila u velikoj izolaciji. Najmoćniji čovek u Jugoslaviji, predsednik Srbije Slobodan Milošević je uzalud pokušavao da sebi obezbedi međunarodne kontakte koji bi pokazali da Srbija nije sama.  Međutim, sve se završavalo na kontaktima sa stranim državnicima na međunarodnim konferencijama koje su sazivane da bi se zaustavio rat u bivšoj SFRJ.  Ili da bi se rasplamsao. Zavisno od toga kakvi su bili čiji interesi.

Jedna od adresa od koje je očekivao pomoć bila je Rusija. Zbog toga je u Mosku poslao Jovicu Stanišića, šefa državne bezbednosti Srbije. Sa zadatkom da pokuša da obezbedi da Boris Jeljcin pozove Miloševića u zvaničnu posetu. Stanišić je za posrednika izabran zato što je imao dobru saradnju sa Jevgenijom Primakovom, šefom ruske spoljne obaveštajne službe.

Kako se i očekivalo, bio je lepo primljen, što mu je olakšalo da svom domaćinu predloži da mu obezbedi razgovor sa Jeljcinom. Posle nekoliko dana Primakov je ubedio prvog čoveka Rusije da primi Stanišića.

Na početku razgovora Jeljcin je rekao da ne voli ljude iz tajnih službi i da ne praktikuje da prima njihove šefove. U ovom slučaju je učinio izuzetak. Iz nekoliko razloga. Najvažniji je taj što on mnogo uvažava Jevgenija Primakova, koji je  insistirao da dođe do ovog susreta. Objašnjavajući da je Stanišić dobar profesionalac i da obaveštajne službe dve zemlje dobro srađuju.

Onda je reč uzeo Stanišić. Najviše je govorio o međunarodnoj izolaciji Jugoslavije  i samog Slobodana Miloševića, što dodatno otežava ionako komplikovan položaj zvaničnog Beograda. I otežava pronalaženje mirnog rešenja za rat u BiH i Hrvatskoj.  Činjenica da Milošević skoro da i nema kontakte sa predsednicima država ili vlada zemalja koje imaju težinu u međunarodnoj zajednici slabi njegovu i pregovaračku poziciju Beograda. I ohrabruje druge učesnike u ratu i Zapad da Srbiju, Pale i Knin, uslovljavaju neprihvatljivim zahtevima. 

Zbog toga bi bilo dobro da Rusija pomogne da se ta izolacija prekine. A najbolja pomoć bi bila da predsednik Rusije pozove predsednika Srbije u zvaničnu posetu. Stanišić je očigledno bio ubedljiv jer je Jeljcin pristao da pozove Miloševića. Ugovaranje detalja posete prepustio je prvim ljudima ruske i srpske obaveštajne službe. Po povratku u Beograd Stanišić se pravo sa aerodroma zaputio na Dedinje, da podnese izveštaj.

Nervoznog Miloševića je zanimalo samo jedno: da li će ga Jeljcin pozvati a analitični Stanišić je namerno odugovlačio i išao po redu. Kada je, napokon, čuo vest da će putovati u Moskvu, predsednik Srbije je skočio sa mesta na kojem je sedeo, uzeo pištolj, žurno izašao iz kuće i počeo da puca.

Kada je pred pomalo šokiranim pripadnicima obezbeđenja ispucao ceo šaržer Milošević je tražio još municije. Kako niko od prisutnih ovom događaju nije imao municiju koja je odgovarala kalibru njegovog pištolja, predsednik Srbije je zatražio od Stanišića da mu je donesu kako znaju i umeju. Ovaj je od pozvao svoje saradnike iz službe i naredio da odmah donesu nekoliko kutija municije.

Do posete je došlo tek u avgustu 1995. godine, samo nekoliko dana nakon što su Hrvatska i Tuđman, uz pomoć NATO i UN, zauzeli Knin, okupirali Republiku Srpsku Krajinu, ubili oko 2.000 i proterali više od 250.000  krajiških Srba.

Glavna Miloševićeva molba u razgovorima sa Jeljcinom bila je da Rusija ukine sankcije SR Jugoslaviji. Svedoci koji su prisustvovali razgovorima tvrde da je predsednik Srbije bio vrlo ubedljiv, da je njegov domaćin govorio da je u pravu, da je više puta bio na granici da obeća ukidanje sankcija, ali da bi se svaki put  u razgovor umešao ministar inostranih poslova Andrej Kozirjev i ubedio Jeljcina da to ne sme da uradi, jer bi to mnogo naljutilo Vašington i druge zapadne prestonice.