Hipi umetnica iz NEVERUJUĆE porodice POSTERE ROKERA zamenila IKONAMA, nekada DIVLJALA na žurkama, a danas upraviteljica MANASTIRA - ovo je priča o mati Danili
Danas je upraviteljca manastira Svetih mučenika Veri, Nadi, Ljubavi i majci im Sofiji
Umetnica iz sovjetske neverujuće porodice, dugo je tražila sebe. Pank, hipi, rok muzika, turizam, ekstraseanse... danas, ona je igumanija manastra. Takođe, ikonopisac, arhitekta i neimar.
Nekada je divljala na žurkama sa svojim vršnjacima, a sada je igumanija Danila nastojateljica manastira Presvete Bogorodice Albazinske, u Amurskoj oblasti. Evo kako je do toga došlo!
Postoje ČETIRI PARASKEVE! Srpska pravoslavna crkva slavi različite svetiteljke koje se obeležavaju kao Sveta Petka, evo koji su datumi
"Jesi ti kršten čoveče!" Otac Rafailo UPOZORAVA na GREŠKE koje pravimo u VEZAMA, ovo NIKADA NE SMETE DOZOVLITI sebi
Živela je sasvim običnim životom: rodila se u tipičnoj peterburškoj porodici, a kako je bila talentovanja za crtanje, upisala je studije dizajna.
Na studijama je intenzivno počela da traga za smislom života i samom sobom, pa je pokušala da se nađe u rok muzici, hipi pokretu, turizmu, pa čak i među poznatim peterburšim pank rokerima... i na kraju je smisao i sebe našla u Pravoslavlju.
Početak monaškog života bio je obeležen nesigurnošću i strahom. Igumanija kaže da kako tada nije bilo interneta, a nije imala ni pravu literaturu, pa se strašno plašila da se obrati svešteniku. Glavne informacije dobijala je od ocrkovljenih bakica.
Igumanija Danila priznaje da joj je tada bilo teško da razluči istinu od sujeverja, međutim, naučila je "kako da upali sveću, da se prekrsti, da ode na ispovest i da se pričesti".
Nakon što je slučajno pronašla udruženje duhovnika, počela je da traga za svojim duhovnikom i parohijom koju bi mogla nazvati "svojom". Posvetila se obilaženju peterburških hramova, a onda je pronašla novootvorenu crkvu posvećenu Sv. mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i majci im Sofiji, gde je kao nastojatelj služio jeromonah Lukijan (sada episkop Lukijan Kutsenko).
Postepeno, interesovanja su joj se promenila: razdelila je prijateljima postere rok muzičara koje je sakupljala, a na zid je okačila ikonicu Spasiteljevu. Zahvaljujući ocu Lukijanu, naučila je da čovek ne može da bude samo statist u crkvi, već mora da svoje talente usmerava na opšte dobro. On je često dočekivao mlade rečima: "Čime se vi bavite? Pogledajte koliko posla ima u crkvi!".
Želela je da udruži veru i svoj talenat: - Počeli smo da delimo crkvene gramate najvrednijim parohijanima. Sami, kako smo umeli, projektovali smo ikonostas. Svojim rukama, predvođeni nastojateljem, obnavljali smo i oslikavali crkvu, noću.
Prve ikone živopisala je samouka umetnica iz Odese, i svaku je morala da donese u grad. Nakon toga, nastojatelj je odlučio da osnuje ikonopisačku radionicu; razdelio je pravoslavnoj mladeži fotografije ikona i dao im zadatak da ih preslikajvaju. Ova nova aktivnost bila je teška za mati Danilu, koja sebe nije mogla da zamisli kao učitelja ikonografije hiljadu kilmetara daleko od rodnog mesta.
U to vreme, bilo je neophodno podići kapelu na manastirskom metohu. Parohija nije mogla da priušti i plati lokalne arhitekte, pa je otac Lukijan podelio blagoslov svojim duhovnim čedima da osmisle projekat. Projekat je bio gotov za dva dana; tokom gradnje bile su neophodne korekcije. Ipak, projekat je uspešno završen. Mati Danila je otkrivši i ovaj talenat počela da studira arhitekturu.
Nakon dvadeset godina, ženski manastir posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice bio je završen zahvaljujuću ljudima koji nisu imali formalno obrazovanje u arhitekturi.
Danas je mati Danila igumanija manastira posvećenog Albazinskoj ikoni Presvete Bogorodice u Amurskoj oblasti. Kako ju je učio otac Lukijan, ona svoje vreme provodi radeći. Daske, boju, ugalj i sve što je neophodno za novi manastir sama nabavlja.
Kako se dogodilo da mlada, lepa i talentovana devojka završi u manastiru?
- Prvo sam tražila smisao života, a potom ovakav način života. Mogla sam da biram između dva podjednako teška puta: porodice ili manastira. Monaški put mi je bio sasvim nepoznat sve dok nisam srela oca Lukijana.
- Potom je usledilo poznanstvo sa monahinjama; sa njima sam imala priliku da komuniciram privatno i vrlo često. Tada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala odlascima u tu žensku obitelj. I u jednom momentu, osetila da je to ono za čim tragam, kaže ona.
- Shvatila sam da monasi nisu sveti ljudi; oni se trude da to postanu. U manastiru se čovek jasnije susreće sa svojim slabostima nego u svetu. Međutim, mene je neodoljivo privlačio monaški život, gde sve polažeš pred noge Spasiteljeve. U jednom momentu, shvatila sa da želim da živim monaškim životom.