Da li snimci kamere u kolima mogu da budu DOKAZI NA SUDU?

Kamere u automobilima sve češća su svakodnevica i na našim putevima. Ovi mali uređaji, koji se postavljaju na vetrobransko staklo i snimaju saobraćaj ispred vozila u koje su montirane, sve su prisutnije i u prodavnicama tehničke robe. Njihove cene, u proseku, se kreću između 5 i 10 hiljada dinara, a ima i dosta skupljih modela (opremljenih GPS-om i satelitskom vezom, koje mere brzinu, ubrzanje i usporavanje u kritičnim mometima) čije cene idu i do 200, pa čak i 400 evra.

Činjenica je da ove kamere, koje, u zavisnosti od memorijskog prostora, mogu da skladište snimljeni materijal i do više sati ili dana, predstavljaju možda čak i ključne svedoke svega onoga što se ispred automobila dešava. Zbog toga, između ostalog, neke osiguravajuće kuće odobravaju popuste prilikom osiguranja automobila.

Tako, uostalom, nastaju brojni snimci smešnih, zanimljivih, ali i ekstramnih saobraćajnih situacija, koji za kratko vreme postaju viralni video snimci na društvenim mrežama. Šta se, međuim, dešava sa onim snimcima koji baš i nisu toliko smeštni?

Šta se događa sa snimcima tragičnih saobraćajnih nesreća u kojim dolazi do fatalnog ishoda po učesnike i velike štete na automobilima i drugim objektima? Kako se prema njima odnose istražni i sudski organi? Da li takvi snimci predstavljaju validan dokaz na sudu?

Kamere koji iz automobila u vožnji snimaju situaciju u saobraćaju prvo su uvedene u onim državama u kojima je dolazilo do velikog broja prevara ili pokušaja prevara osiguranja od strane osiguranika. Osiguravajuće kuće su kao obaveznu meru vozačima sa "kasko" premijama osiguraja nalagale postavljanje kamere, koje su vozači morali da drže uključene sve vreme vožnje.

Jedan od razloga je i to što su prethodno pešaci, prilično često, skakli na i bacali se pod automobile, fingirajući tako da je automobil naleteo na njih, da potom na taj način, od naplate osiguranja, naplaćivali velike svote novca.

U Srbiji, gde se veliki broj sudskih sporova, pa i onih koji se odnose na situacije u saobraćaju, po sudovima razvlači godinama, a uvođenje kamera je nešto što svakako utiče da se to promeni.

Naime, uprkos nekim tvrdnjama da snimci sa kamera ne mogu predstavljati dokaz na sudu, u pravnom sistemu Srbije primenjuje se načelo slobodne sudijske ocene dokaza. To znači da sudija koji vodi neko postupak, na osnovu sopstvene procene, može da odluči da neki snimak sa kamere bude uvršten među dokazne materijale, ali da nije u zakonskoj obavezi da to i uradi.

Praksa je, međutim, u proteklih nekoliko godina pokazala da je sve veći broj autoprevoznika koji su instalirali kamere u svoje autobuse imaju manje sudskih sporova koji se protiv njih vode, kao i zahteva za naknadu štete.

Kako je, u jednom ranijem razgovoru na ovu temu za Tanjug, rekao direktor Komiteta za bezbednost saobraćaja Damir Okanović, snimak sa automobilskih kamera može mnogo da pomogne kada dođe do saobraćajnih nezgoda i nesreća u kojima je npr. vozilo ušlo u raskrsnicu gde je to semaforom bilo zabranjeno, zatim kod direktnih čeonih sudara ili u situacijama kada je jedno od vozila delimično prošlo na suporotnu stranu puta pa je teško "običnim" veštačenjem utvrditi tačnu poziciju sudara, zbog čega se apsolutno može uzeti kao dokaz na sudu.