Anoreksija – društveni problem 21. veka
U današnje vreme nije lako biti svoj. Biti poseban i originalan je nešto što je u savremenom svetu postalo prioritet. Vaspitavaju nas da verujemo u sebe i u svoje kvalitete, ali šta se desi kad to sve padne u drugi plan, i zašto dozvoljavamo da nam površne stvari postanu nešto što je primarno.
Svet medija i savremenih tehnologija, svet koji nas okružuje je ono što nema vrednost i što se nameće kao diktator savremenog vremena. Mladi ljudi ne provode više vreme ulažući u svoju ličnost, izgradnju sopstvenog samopouzdanja knjigama i kulturom jer postaju obuzeti samo onim što nam mediji isporučuju na svakodnevnom nivou.
„Sa 16 godina, kao i svakoj tinejdžerki najvažnije mi je bilo kako izgledam, a tada je važilo pravilo- što si mršaviji, to bolje izgledaš. Dijete su se nizale jedna za drugom. Sa svakom sam uspela da izgubim 1-2 kg. Posle par meseci već sam izgubila desetak kilograma, tako da sam bila već primetno mršavija, ali to nije bilo dovoljno. Obzirom da mi je hrana bila najveći neprijatelj, shvatila sam da je najbolje da joj se "suprotstavim" tako što ću prestati da je konzumiram“, samo je jedna od ispovesti osobe koja je imala problema sa anoreksijom.
Anoreksija (Anorexia nervosa) je psihijatrijska dijagnoza koja opisuje poremećaj u ishrani koji karakteriše niska telesna težina i poremećaj percepcije tela uz opsesivan strah od dobijanja težine. Osobe koje pate od anoreksije telesnu težinu često kontrolišu voljnim gladovanjem, bulimijom, povraćanjem, prekomernim vežbanjem, ili kontrolišu težinu drugim merama, kao što su tablete za mršavljenje ili diuretici.
Kao uzroci ovog poremećaja navode se različiti fiziološki, kulturološki ali najviše psihološki faktori. Neprijateljstvo osobe prema roditeljima a naročito prema majci ili rivalstvo sa braćom i sestrama je jedan od psiholoških faktora. Majka se često doživljava kao ličnost koja vrši preteranu kontrolu, te ove osobe osećaju kao da gube identitet i po svaku cenu ne žele da izrastu u odraslu osobu što je roditelj prema kome su neprijateljski raspoloženi.
S druge strane, pošto je funkcija roditelja da prehranjuju svoju decu, odbacivanje hrane je u stvari odbacivanje i samih roditelja. Prisutan je takođe i strah od seksualnosti i seksualne uloge. Iako je proces fizičkog sazrevanja polnih organa neminovan, ove osobe pokušavaju da ga zaustave i kontrolišu neuzimanjem hrane.
Takođe, iskrivljena slika o sopstvenom telu koja je centralna za anoreksiju može se javiti i usled kulturoloških uticaja. Iz medija osoba koja razvija sopstveni identitet dobija poruku da su lepota i izgled jedine prave vrednosti i ako lepo izgledate spolja možete se osećati bolje i iznutra. Tako se devojčice često izgladnjuju kako bi izgledale ,,savršeno“. Paradoksalno, fizička savršenost kako je one vide doprinosi daljoj praznini iznutra i nepostojanju zrelog identiteta.
Koji događaji utiču na nastanak anoreksije?
“Okidajuće događaje predstavljaju događaji iz sredine koji utiču na razvoj nekog poremećaja ukoliko osoba ima predispoziciju za isti. Najvažniji okidajući događaji za razvoj anoreksije su: razvod roditelja, rođenje mlađeg brata ili sestre, selidba, smrt člana porodice, sazrevanje polnih organa, opaska partnera o preferiranoj težini ili figuri kod devojke, roditeljski zahtevi za dobrim uspehom u školi, osećaj usamljenosti. Svaka osoba kod koje postoji ovaj poremećaj ima specifičan okidajući događaj u svojoj istoriji”, objasnila je psihološkinja Sanja Marjanović.
“Nije moguće sprečiti postojanje ovakvih događaja, već se osoba treba ,,opremiti“ unutrašnjim resursima da se oni prevaziđu. Ponekad roditelji nisi u mogućnosti da ove događaje zaobiđu i svoju decu na neki način zastite od istih. Ipak, anoreksiju mogu razviti i deca pažljivih roditelja pa se može zaključiti da su tu i neki drugi uticaji u igri kao na primer biološka predispozicija, kultura i vršnjačka grupa. Kao i kod svakog poremećaja i ovde je rana intervencija najbolji recept za brz oporavak”, dodala je Sanja.
Anoreksija se prvenstveno javlja kod mladih devojaka a u zapadnom svetu i ima jednu od najvećih stopa mortaliteta među psihijatrijskim poremećajima, budući da otprilike 10% osoba kojima je dijagnoziran ovaj poremećaj na kraju umre od povezanih faktora. Budući da mediji takođe imaju veliki uticaj na pojavu ili opstanak ovog problema može se reči da se na anoreksiju gleda i kao na društveni problem, a ne samo individualni. Devojkama, ali i muškarcima treba se pokazati da nije sve u spoljašnjem izgledu i da su prave vrednosti one koje ne možemo da vidimo golim okom. Anoreksija je i drustveni problem!
„Danas mi je bolje, uspela sam da prevladam krizu u koju sam ranije upala… Kako? Uz veliku pomoć porodice, koja je kao što sam rekla odlučila da više ne žmuri na moje ponašanje. Uz njihovu pomoć uspela sam da se uhvatim u koštac sama sa sobom i da ne dozvolim da me negativne misli preplave i upravljaju mojim ponašanjem i osećanjima. Shvatila sam da sam ja ta koja odlučuje šta ću da mislim, prihvatila sam da je potpuno normalno (negde i očekivano) doživeti krizu, no bitno je ponovo krenuti u borbu“.