POSLE NJENE PRIČE JE NASTAO MUK: Drugari su uzeli moju fotografiju, fotošopirali i šerovali

ZAŠTO AKCIJA PROTIV VRŠNJAČKOG NASILJA?

Svaki roditelj će vam reći da ne postoji ništa vrednije od sopstvenog deteta. Odgajamo ga da postane čovek. A onda ga pošaljemo u školu i tamo ga nečije tuđe dete zlostavlja.

Najgore od svega je što najčešće mi to poslednji saznamo. Naš dečak ili devojčica dolaze iz škole uplašeni i bezvoljni, bez džeparca i sa masnicama. Hajde da sprečimo da se deca međusobno maltretiraju, da shvate da nasilje nikad nije rešenje i da se ne dele na žrtve i nasilnike.

Portal SrbijaDanas.com je pokrenuo akciju za prevenciju vršnjačkog nasilja, jer ono itekako postoji i treba pričati o njemu, pre nego što tragični slučajevi počnu da ispunjavaju novinske stupce. Naučimo decu da poštuju druge, jer sva ta deca će sutra biti ljudi. Kakvi – to zavisi od nas.

Devojčica je na jednoj radionici koju je vodila Ana Mirković, pred mnogo mladih ljudi i novinara ustala i ispričala svoje iskustvo. U sali je, prema rečima konsultantice na UNICEF-ovom projektu “Biraj reči, hejt spreči“, nastao muk.

ŽIGOSANJE

“Rekla je: 'Moji drugari su uzeli jednu od mojih fotografija, malo su je fotošopirali i postavili na Vukajliju. Cela škola je to šerovala i svi su znali za neku mene koja ne postojim. Bila sam žigosana. Moja drugarica iz klupe, prešla je da sedi u drugu klupu. Morala sam sama da užinam jer niko nije hteo da se druži sa mnom.

Onda se pojavilo par ljudi koje nisam smatrala bliskim prijateljima, zapravo su više bili poznanici. Oni su umesto mene krenuli da odgovaraju na ružne poruke. Govorili su lepe stvari o meni. Govorili su kako sam dobra drugarica i kako sam im pomogla na kontrolnom zadatku. Govorili su kako sam im pozajmila knjigu i nikad nisam tražila da mi je vrate. Pisali su lepo o meni, pa su i drugi prestali da me hejtuju'“, prepričava Mirković šta se dogodilo i dodaje da se na digitalno nasilje mora reagovati.

PODRŠKA VRŠNJAKA NAJBITNIJA

Važno je, dakle, da neko bude prvi, jer komentari tipa: 'E baš niste fer; Ne slažem se; Moje iskustvo sa njom/njim je sasvim drugačije ', može da baci drugačije svetlo na žrtvu nasilja, a postepeno i da preokrene situaciju, pa i spreči da neko postane žrtva digitalnog nasilja.

“Podrška je ono što najčešće fali tim klincima koji su žrtve digitalnog nasilja. Oni neće da roditeljima kažu da su žrtve jer se boje kazne, a najčešće je dovoljna lepa reč samo jedne osobe“, kaže Mirković za portal SrbijaDanas.com. "Internet je zapao u krizu empatije. Saosećanje mora biti jače od poniženja, a empatija od sramote". 

ULOGA NASTAVNIKA

Na pitanje kako i da li i nastavnik može da pomogne žrtvi digitalnog nasilja, Ana Mirković navodi da oni ne daju dovoljno ozbiljnu notu tome svemu, jer to je njima još uvek u domenu igranja,  privatna stvar dece kojoj su roditelji dopustili da koriste društvene mreže, gde se učenici "zezaju" i ne doživljavaju da to ima veze sa njima.

“Važno ja da postoje nastavnici koji mogu da primete promenu u ponašanju deteta, ukoliko se desi da to roditelj ne primeti i da usmere dete da porazgovara sa psihologom. Kod nas je institucija školskog psihologa sinonim za kaznu onih uenika koji imaju problem u školi, a to bi trebalo da se promeni jer školski psiholozi treba da budu oslonac deci koja prolaze kroz različite probleme. Digitalno nasilje, kao i svaka druga vrsta nasilja treba da bude razlog zbog kog će dete otići kod psihologa. Svaka žrtva nasilja treba neki vid psihološke pomoći. Nije isto kao kada vam prijatelj kaže da to što vam se dešava svakako niste zaslužili, kada vam daje savete iz sopstvenog iskustva, najčešće minimizirajuću problem i kada taj isti problem tretira stručnjak. Školski psiholog se mnogo dublje, sistematičnije i svrsishodnije bavi problemom i pomaže osobi koja se nosi sa istim da sama pronađe svoj put“, objašnjava ona.

#DrugNijeMeta      ŠERUJ DALJE!      #StopVršnjačkomNasilju      ŠERUJ DALJE!