Dobio je SEDMICU NA LOTOU pa je otišao kod šefa u kancelariju! Evo šta mu je rekao...

Zamislite da ste danas osvojili sedmicu na lotou. Kako biste se osećali? Šta biste uradili sa svojim životom? Za čime biste  prvo posegnuli? Šta biste rekli svom okruženju? 

Upravo se ovo desilo jednom Beograđaninu, koji je svoj radni vek proveo u jednim dnevnim novinama. 
Priča, dakle, počinje u redakciji jednog dnevnog lista, osamdesetih godina prošlog veka. Naš junak je radio u noćnoj smeni, dakle u ono vreme kad se uglavnom ubacuju nove vesti, za beogradsko izdanje, i razne servisne vesti. Među tim servisnim vestima, ali i stvarima koje ujutru "prodaju novine", bio je i izveštaj sa izvlačenja najpopularnije igre na sreću u bivšoj Jugoslaviji – Lotoa.

Važne za zaplet ove priče su tri činjenice:

1) naš junak je imao naviku da svake nedelje igra loto, i uvek je igrao istu kombinaciju brojeva;

2) uvek u isto vreme, nedugo posle izvlačenja, donosili bi mu prelomljenu stranu sa objavljenim izvučenim brojevima na odobravanje, kako bi mogla da se šalje u štampariju;

3) imao je kolege koji su “vrebali” da naprave najveću “praktičnu šalu” u njihovim životima.

Šta se desilo, sada već možete da pretpostavite.

Zaverenici, koji su znali njegovu kombinaciju, naterale su slovoslagače da, umesto pravih brojeva koji su izvučeni, na stranu stave brojeve koje njihov kolega već godinama uredno uplaćuje.

Zavaljen u stolicu, on pijucka kaficu, puši cigaretu (tada se to moglo u kancelarijama), i čeka još jednu stranu na odobravanje. Još jednom strana broj sedam, i još jednom 2-3, a možda čak i 4 pogotka, ubeđen je.

Ovog puta, međutim, sve je drugačije: Prvi broj – tu, drugi – ima, treći – evo ga, četvrti – OPA!, peti – PA JE L MOGUĆE OVO???, ŠESTI – BOŽE, DAJ MI JOŠ SAMO SEDMI BROJ, MOLIM TE BOŽE…

– AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA! Sedmica! SEDMICA!!! LJUDI, DOBIO SAM SEDMICU! LJUDI! – viče naš junak po redakciji.

Oni koji ne znaju za “foru” i sami se raduju, čestitaju mu, viču mu “da častiš”, “bravo majstore”, naš junak viče, drži se za glavu, pa za srce... A zaverenici već počinju da shvataju da su možda malko preterali… No pre nego što su uspeli da mu kažu, on vadi listić iz džepa, skida naočare, stavlja ih na sto, i maršira prema kancelariji glavnog urednika... I radi ono o čemu mnogi u Srbiji maštaju:

– Dobro veče – upada bez kucanja, i pita iznenađenog glodura: – Imaš li minut, šefe?

Glavni, odsečan kao i uvek, i pomalo bahat, kaže: – Ajde, samo brzo, šta je?

Naš junak stišće listić u ruci, i mirno kreće:

– Evo šta je. Pa maj.u ti j.bem u pi.ku. Da ti j.bem. Slušaj bre bitango… (i nastavlja u sličnom stilu pred zaprepašćenim šefom). I nastavlja, i nastavlja, pet punih minuta sočne “časti” za šefa.

Na kraju monologa pokazno baca novine šefu u lice i napušta kancelariju uz rečenicu koja se završava sa “otkaz”.
Za to vreme, kolegama koje su namestili igru više ništa nije smešno. Posle pola sata proslave i divljanja po redakciji, jedan je odveo već pripitog slavljenika u stranu i počeo da mu priča:

– Druže, gledaj, ovo za loto, mi smo malo hteli da se našalimo…
Slavljenik ga je prvo bledo gledao jedno 30 sekundi, a onda se grohotom nasmejao:

– Ma idi bre... Zamalo da me zajebeš! Hahahah – nastavio je sa slavljem, misleći da se kolega šali da se šalio.
Slavlje je potrajalo u noć. Niko mu više nije prišao, kako bi mu rekao istinu. A onda je došlo jutro i beogradska izdanja novina, sa pravim brojevima lotoa.

Kroz ovu anegdotu možete zaključiti da, iako su to bila tada druga vremena, ljudi su generalno nezadovoljni i informacija da su dobitnici sedmice na lotou ih usrećuje do ludila da požele ceo svoj život promeniti iz korena. Razmislite šta biste vi uradili da ste na tom mestu, sa rezervom da se i ova "aprilska šala" može i vama takođe desiti.