Državnici i vojskovođe koji su svojim potezima obeležili rat (II deo)

Kako prenosi hrvatski portal 24sata, ovo su neki od najpoznatijih državnika i vojskovođa tokom Prvog svetskog rata.

Vilijem II. Hoencolern

 Vilhelm II (1859.) bio je nemački vladar iz dinastije Hoencolern, koji je u istoriju ušao kao poslednji nemački car i pruski kralj. Stupio je na presto 1888. godine i odmah došao u sukob sa kancelarom Otom fon Bizmarkom oko pitanja treba li Nemačka da se u svojoj spoljnoj politici oslanja na diplomatiju ili vojnu silu. Vilhem je odgovor na to video u uspesima pruske vojske u ratovima 19. veka i Bizmarka prisilio na odstupanje. Nova agresivna politika odrazila se i u nagloj izgradnji nemačke ratne mornarice, što je Drugi Rajh dovelo u sukob sa Britanskom Imperijom i uzrokovalo trku u naoružanju i zbližavanje Britanije sa Francuskom i Rusijom. Svi su ti događaji bitno doprineli izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine.

Car Vilhelm II je bio dobar prijatelj prestolonaslednika Franca Ferdinanda, zato ga je vest o njegovoj smrti 1914. šokirala. Austro-Ugarskoj je ponudio pomoć u uništenju Crne Ruke, srpske organizacije koja je bila odgovorna za atentat. Što se tiče rata, Vilhelm ga nije zagovarao, o tome svedoči i intenzivno dopisivanje između ruskog i nemačkog cara uoči rata. S druge strane, Vilhelm II je dozvolio agresivno delovanje Austro-Ugarske protiv Srbije, čime je izbio Prvi svetski rat.

Spoljnopolitičke poslove car je predao u ruke nemačkih generala. Ruska mobilizacija vojske je nemačkom vojnom vođstvu bila znak da objave rat Rusiji i Francuskoj. Car se nije mešao u vojna pitanja, a s vremenom je sve više gubio na značaju. Ishod rata je poznat, a Vilhelm je dovoljno rano shvatio da je borba do zadnjeg čoveka besmislena, tako da je zagovarao kapitulaciju. Nakon katastrofalnog ishoda rata, Vilhelm II je znao da mora da abdicira. Zanimljivo je da je tadašnji kancelar Maks von Baden proglasio 1918. Vilhelmovo abdiciranje, bez njegovog znanja. S time se završava monarhija u Nemačkoj, a car je bio prisiljen da objavi i sopstveno abdiciranje. Vilhelm se uputio u Holandiju i zatražio azil, koji je i dobio. Do 1920. Vilhelm je živio u Amerongenu, a nakon toga do svoje smrti 1941. godine,  u dvorcu Haus Dorn u Dornu.

Kancelar Teobald von Betman-Holveg

 Teobald von Betman Holveg (1856. – 1921.) bio je nemački političar i državnik koji je služio kao peti kancelar Nemačkog Carstva od 1909. do 1917. Nakon atentata na vojvodu Franca Ferdinanda, Holveg i ministar spoljnih poslova Gotleb von Jagov su odmah intervenisali i stali iza Austrijanaca tj. protiv Srbije. Kasnije su preduzeli korake da spreče Grejev napor da nametne mirno rešenje što je indirektno dovelo do tako brzog izbijanja Prvog svetskog rata. 

Holveg, poznat po želji da uspostavi vrlo dobre odnose sa Velikom Britanijom, je bio naročito uznemiren zbog britanske deklaracije o ratu koja je kao razlog navodila nemačko narušavanje belgijske neutralnosti tokom invazije Francuske. Pokušavao je da primiri te dve vojne sile, ali bezuspešno, Prvi svetski rat je započeo.

Tokom rata, Holveg je uglavnom pokušavao da vodi relativno umerenu politiku, bez naglih vojnih poteza, ali vrlo često su ga zaobilazili vojni zapovednici, koji su imali veliku ulogu u nemačkoj agresivnijoj politici. Bio je vrlo liberalno nastrojen kancelar ali takav pogled na Holvega ubrzo je bio uzdrman. Istoričar Fritc Fišer 1960. pokazao je da je Holveg doneo više nacionalističkih odluka nego što se pre mislilo. Nakon ulaska SAD-a u Prvi svetski rat na strani Antante koji je delimično on uzrokovao, izgubio je svu moć i kredibilitet, kako u Rajhtagu tako i kod nemačkog naroda. Na vlasti je službeno ostao do 1917. godine kada se Rajhtag pobunio, što je dovelo do podnošenja njegove ostavke. Holveg je umro 1921. u 65. godini.

Tomas Vudrov Vilson

 Tomas Vudro Vilson (1856. - 1924.), američki istoričar, publicista i političar, 28. predsednik SAD-a koji je zaslužan za stvaranje Lige naroda.

Vilson se, kada je reč o Prvom svetskom ratu, kao i većina Amerikanaca, držao neutralnosti, iako je rat i pitanje nacionalne sigurnosti poslužio kao izgovor za okupaciju Haitija, kupovinu Devičanskih ostrva od Danske i vojne intervencije u Meksiku i Nikaragvi. Vilson je u isto vreme odbio pozive da američku vojsku ozbiljnije pripremi za sukob, držeći da bi same pripreme mogle da isprovociraju nepotrebni rat. Sa druge strane je antipatija prema Nemačkoj rasla u američkoj javnosti, delom i zbog neograničenog podmorničkog rata i potapanja putničkog broda RMS Lusitanija gde je poginuo veliki broj američkih državljana. Vilson je ipak uspeo od Nemaca da izazove prekid neograničenog podmorničkog rata i tako sebi omogući tesnu izbornu pobedu.

Vilson je, suočen sa otvorenim neprijateljstvom Nemačke, stavljen pred gotov čin pa je 1917. zatražio objavu rata Centralnim silama. SAD su takođe uvele regrutaciju i mobilizovale veliku vojsku. Vilson je, nastojeći da opravda odluku da se pogaze predizborna obećanja i uđe u rat, toj odluci dao ideološko objašnjenje. Opisavši rat kao podrivanje temelja zapadne civilizacije, odnosno kao plod "despotskih" režima Starog sveta, Vilson je držao da SAD imaju moralnu dužnost stari poredak temeljen na tajnoj diplomaciji velikih sila zameni transparentnim sistemom temeljenom na ravnopravnim državama, odnosno modeliranom prema američkoj demokraciji. Time bi se sprečili svi budući ratovi, odnosno Prvi svetski rat učinilo "ratom koji će prekinuti sve ratove".

Nakon završetka rata Vilson je kao prvi američki predsednik u istoriji službeno doputovao u Evropu kako bi učestvovao u radu Versajske mirovne konferencije. Vilson je tada bio najpopularniji svetski vođa - javnost ratom iscrpljenih zemalja Antante ga je držala spasiocem, a 14 tačaka su ga učinili herojem novostvorenih nacionalnih država na istoku Europe. Insistirao je da Mirovni ugovor sadrži odredbe o stvaranju Lige naroda - institucije koja bi u budućnosti morala da garantuje svetski mir. Države članice su se obvezale da će svoje probleme rešavati dogovorima. Ako ipak do rata dođe države članice će zaraćene strane kazniti najpre gospodarskim, a po potrebi i vojnim sankcijama.

Edvard Haus

 Edvard Mandel Haus (1858. - 1938.) bio je ugledan američki diplomata, političar i savetnik predsednika Vudroa Vilsona za Evropsku politiku i diplomaciju tokom Prvog svetskog rata i Versajske mirovne konferencije.

Haus se zbližio sa Vilsonom još 1912. kada se prvi put izborio za mesto demokratskog kandidata na predsedničkim izborima. Iako mu je ponuđeno bilo koje mesto u predsednikovom kabinetu, osim onog državnog tajnika, Haus je odbio Vilsonovu ponudu i tako izabrao da služi predsedniku „kada god i gde god je moguće“. Njihovo prijateljstvo postalo je još snažnije nakon smrti prve Vilsonove žene 1914. godine. Druga Vilsonova supruga Edit nije bila naklonjena Edvardu pa je i njegova pozicija oslabila.

Tokom 1915. i 1916. Haus je većinu vremena proveo u Evropi, zagovarajući Vilsonove ideje. Haus je rat video kao epsku bitku između demokratije i autokratije.

I dok je Haus govorio da će SAD učiniti šta god treba da bi Francuska i Velika Britanija pobedile, Vilson je i dalje zagovarao neutralnost u ratu. Vilson je 1918. godine poverio Hausu zadatak da stvori sve uslove za stvaranje Lige naroda.Takođe, pomogao je Vilsonu u definisanju njegovih 14. tačaka. Konferencija u Versaju pokazala je ipak da između Vilsona i Hausa postoje nepomirljive razlike kako u političkim stavovima tako i karakterno. Nakon povrataka u SAD 1919. dvojica donedavnih bliskih saradnika navodno više nisu ni razgovarala.