MILICA DABOVIĆ ZA SRBIJU DANAS: Još uvek sam zaljubljena u loptu, kad mi dosadi prestaću da igram!

Milica, ime omiljeno među Srbima. Prva asocijacija kad se pomene to ime je carica Milica, a druga košarkaška carica Milica Dabović. Na nedavno završenom prvenstvu Evrope, starija od sestara Dabović, predvodila je lavice Marine Maljković sve do pobedničkog postolja. Kidala je po terenu, svojom agresivnošću naprosto terala protivnice na grešku, predaju. Takvu Milicu narod je video kao svoju heroinu, svoju Jovanku Orleanku.

U našu redakciju došla je sa prijeteljicom i kučencetom Mrvicom. Devojka vulkan, uragan, puna energije sa telom poput tigrice i dušom mekom kao pamuk. Milica je oličenje nečeg što je bilo i ostalo ponos našeg naroda. Gvozdena volja i neodoljivi šarm, koji pleni, obara s nogu sve oko sebe. 

- Niko nije očekivao, nije mogao ni da se nada zlatu. U podsvesti smo mislile da bi trebalo da osvojimo medalju, jer imamo dobar tim sa odličnim igračicama. Ali samo smo želele da damo sve od sebe, da "poginemo"! Zato nas ljudi pamte, vole. Po tome što se borimo do poslednjeg minuta. I da smo trideset razlike u minusu, mi se borimo kao da je trideset u plusu! Ja sam rekla: "Ajde, cure, da uživamo u ovome." Napravile smo takvu pozitivnu atmosferu, uživali smo – u dahu je izgovorila Milica Dabović na početku razgovora za SrbijaDanas.com.

- Prihvatale smo jedna drugu onakve kakve jesmo. Sve te sitnice su uticale pozitivno na nas. Niko se nije posvađao. Pretodnih godina je toga bilo, jer devojke su čudo. Uvek će neka nekoj naći nešto zameriti. Ali ove godine je to bilo uživanje, išle smo samo gore i došle do vrha. Pozitivna atmosfera je najbitnija. Želele smo da osvojimo jedno od prvih pet mesta, kako bismo išle na kvalifikacije za Olimpijadu... Već 28 godina igram košarku. Tata mi je sa pet godina dao loptu i osim košarke ništa drugo nisam znala. Sanjala sam Olimpijadu, to je bio moj san, a o evropskom zlatu nisam ni pomišljala.

PO ZLATO "SA JEDNOM RUKOM"

- Pre dve godine govorilo se da žalimo za medaljom, ali ja nisam. Tada sam samo rekla da smo tu gde treba da budemo. Da je trebalo da bude drugačije, bilo bi. Van svake pameti mi je da se žali za stvarima koje ne možeš da ostvariš. Tada nismo mogle.

Poslednje sekunde igre u finalu protiv Francuskinja odigrali ste "jednom rukom"?

- Nezgodno sam pala i kada sam sela na klupu i ohladila se, osetila sam snažan bol u mozgu. Kao da mi je ispala kost na laktu, stvorio se neki hematom. To je još dodatno nateklo i mora da se vadi voda. Doktor je odmah pokušao, jer sam ja luda! Htela sam odmah da se vratim na teren. Ali ništa nije mogao... Jedva sam čekala da uđem u igru, bilo mi je mnogo teško da gledam. Ali sve se sa razlogom dešava, tako i da ja sednem i da odmorim. Da uživam gledajući cure koje su izginule.

- Protiv Beloruskinja. Nisam ni strahovala, ni bila nervozna. Dve prethodne utakmice smo kao ekipa odigrale loše, nismo se snalazile, ali nismo odustajale. Tada sam rekla Ani: "Ma dobro, Anči, opušteno", a ona mi je odgovorila: "Opusti se, Miki, u finalu smo." To je bio neki ritual, takav osećaj koji nas nije napuštao. Znali smo... Jedva čekam da napišem knjigu i da se posvetim ovom Evropskom prvenstvu i zlatnoj medalji. Moja sestra je rekla da obožava kod mene to što sam ja srećna posle svake utakmice, bez obzira na ishod, jer sam dala sve od sebe. Ne mogu biti nezadovoljna sobom. Izađem sa razmišljanjem - daću sve od sebe, a da li ćemo pobediti ili izgubiti nije samo do mene. Nas pet je na terenu, ukupno nas je dvanaest. Trinaest sa trenerom... Dobro se dobrim vraća, daj i Bog će ti dati. On nas je bukvalno vodio na putu do zlata.

Sestra Ana i vi ste savršeno funcionisale kada je bilo najteže. Jedna drugu ste sjajno dopunjavale i davale podstrek ekipi...

- Konstantno se govori da je Ana glava, a da sam ja noge tima. Kreće od mene završava se na njoj. I drago mi je da ljudi tako vide, koliko značimo ekipi.

GOVORILI SU MI DA SAM STARA ZA REPREZENTACIJU

- Presrećna sam što igram za Srbiju. Imam tri evropska iza sebe i kada je sa 27 godina trebalo da me zovu, (tadašnji selektor Miodrag) Vesković je rekao da sam stara, da ne mogu da igram. A spremnija sam od mnogih. Ja ne pričam ja pokazujem delima, tu niko ne laže. Marina me je pozvala i pitala da igram. Rekla sam joj da joj dugujem sve i da ću dok god ona bude selektor igrati i poginuti. I u Lion me je dovela kada sam imala tešku sezonu.

Za nju je specifično da se gotovo nikad ne smeje. Ipak, posle pobede nad Belorusijom i to se dogodilo, kada ste u svlačionici napravile zajednički selfi za uspomenu. Teško je nasmejati Marinu Maljković...

- Nju inače zovu Čelična lejdi. Ona ne zna ni da se raduje, ni da tuguje. Ali zna da proslavlja po kafanama. Ima ona pozitivnih osobina (smeh).

- Svašta sam prošla, promenila sam dvanaest klubova isto toliko zemalja. Imala sam uspona i padova, padala sam na glavu kao da nikada nisam bila na vrhu. Zarađivala sam mnogo, pa se spustila na dno kako niko nikad neće. Sve te stvari, imaju za sobom školu i važno je naučiti. Ja sam išla gore-dole, pa sam tresnula i podigla se do zlata, dok Ana ide konstantno ka vrhu jer ima živi primer. Moja greška je bila u izboru, nisam znala da će oni biti loši. Birala sam klub koji nije imao para, trenera koji je želeo više od igre, direktora koji je maltretirao. Zato jedva čekam da završim karijeru i da napišem knjigu.

- Nikada nisam pomišljala da odustanem. Još uvek sam zaljubljena u loptu! Kad mi dosadi prestaću da igram. Ta ljubav me je vukla napred, da dokažem sebi da ja to mogu. Onaj dan na balkonu sam shvatila da mogu.

- Još jedno tri godine. Olimpijske igre i još dve godine bih volela da igram, a onda da uživam. Red je da se malo posvetim porodici, prijateljima. Da otputujem gde nisam nikad bila...

Nastavak intervjua sa Milicom Dabović možete čitati u narednim danima na sajtu SrbijaDanas.com.