SRPSKI DOBROVOLJAC KOJI JE RATOVAO U NOVORUSIJI: Mučili su nas raznim metodama, smršao sam 23 kilograma!

Vlado Stanić (24) poreklom iz Republike Srpske, kao srpski dobrovoljac otišao je u Novorusiju kako bi se borio na proruskoj strani. Bio je u puku zajedno sa Radomirom Počučom. Dejan Berić ga je, kako kaže, optužio da je došao u Novorusiju da ga ubije, te je stoga proveo 30 dana u zarobljeništvu. Priču o tome šta mu se sve dešavalo od trenutka kada je rešio da ode "u pomoć braći Rusima u Novorusiji", pa sve do trenutka kada se sa ratišta vratio u Moskvu po prvi put izneo je u javnost.

U vreme kad je počeo rat u Ukrajini, ja sam živeo u Nemačkoj, tačnije u Minhenu. Iskreno nisam se previše informisao o događajima u Ukrajini, odnosno današnjoj Novorusiji. Preko medija sam saznao da su naša braća Rusi napadnuti od povampirenog fašizma, da fašisti ubijaju nedužan Ruski narod u Donbasu. Odmah sam rekao prijatelju da krećem za Rusiju i da idem da zaštitim svoju braću od satanista. Obavestio sam roditelje da idem i to je za njih bila velika čast i ponos, jer su oni velike patriote i Rusofili.

Od 2013. godine sam živeo u Evropi. Iz Srbije sam otišao zbog posla i bolje zarade. U Nemačkoj sam se nastanio i jako brzo ostvario. U početku sam radio poslove obezbeđenja, čuvao sam jednu poznatu familiju koja tamo drži lanac restorana i klubova. Iz Nemačke iz Minhena, otišao sam u Francusku, gde sam proveo samo četiri meseca. Tamo, sam se kratko priključio legiji stranaca jer nisam odmah mogao da otputujem u Novorusiju. U legiji stranaca sam proveo tri meseca, prolazeći kroz razne obuke... Takođe, u Francuskoj sam se upoznao sa braćom Rusima i uz njihovu pomoć sredio sam dokumenta i otputovao za Rusiju.

Na aerodromu u Rusiji sačekala me je instruktorka i Goran Geovac koga sam tada upoznao. Instruktorka me je preuzela i odvela na određeno mesto gde sam se upoznao sa još nekim instrukrorima i dobrovoljcima. Moram da napomenem da ljudi koji su me sačekali nemaju veze sa ruskim vlastima, već da su to građani koji pomažu humanitarno. Među njima su i neki bivši oficiri koji jednostavno žele da prenesu znanje koje imaju, kako bi dobrovoljci bili obučeni i sačuvali glave u ratu. U Rusiji sam ostao nekih 15-ak dana. Pošto sam odslužio vojsku u Srbiji, pešadijsku obuku, pa potom specijalističku, za raketu maljutku i fagot, i bio u legiji stranaca, braća Rusi su rešili da me dodatno obučavaju.

Obuka je bila kratka, ali veoma efikasna. Stekao sam tu znanje instruktora za instinkt, odnosno bio sam obučen da u svakom trenutku mogu da otkrijem protivnika u mraku, da prepoznam da li neko kod sebe poseduje oružje,da prepoznam da li je čovek spreman da ubije i tako dalje.

Da, živeli smo par dana zajedno. Gerovac je dolazio da nas obiđe, da donese hranu i da nam sredi ako nam sta zatreba. On je radio kao logistika, odnosno sve dobrovoljce je snabdevao hranom i uniformama.

Bio je sa nama jedan momak, Uros Praulović. Ono što je interesantno, a što javnost do sada nije znala je da je on, dole u Dobasu, sa mnom i Radomirom Počučom bio otet od strane Dejana Berića.

Da, i to baš na krštenju Uroša Paraulovića u Rusiji. Sećam se da sam sa još par momaka, bio ispred crkve kada nam je prišao Gerovac i ispričao nam kako je bio u sukobu sa Berićem koji ga je optužio da radi sa Ukropima, da trguje oružjem sa njima.

Svi smo bili zaprepašćeni tom pričom, i pitali smo ga zašto bi ga Berić optužio za tako nešto. Tada sam saznao i za njihovo sučeljavanje, na kom su insistirali Rusi. Kako mi je kasnije objašnjavao jedan Rus, Gerovac je na tom sučeljavanju bio besan, dok je Berić bio nervozan i uplašen. Tu su Rusi već shvatili da Berić ne govori istinu. Gerovac je u jednom trenutku, u besu udario Berića, koji je od udarca pao. Rusi su Dejanu Beriću tražili konkretne dokaze za optužbe da Gerovac radi sa Ukrajincima. Berić im je rekao da dođu u Donjeck i da će im tamo pokazati dokaze. Rusi su se na tu njegovu izjavu nasmejali i rekli da bi da ima dokaze on to doneo u Moskvu. Koliko sam ja informisan, nakon toga se Berić vratio u Novorusiju i od tada počinju problemi.

Rekao sam tada i momcima koji su bili sa mnom u Rusiji, da treba da budemo složni, jer smo krenuli u Novorusiju da se časno borimo, i pomognemo ruskom narodu koji je tamo bio u problemu. A što se tiče tih priča i Dejana Berića, da se ne obaziremo na to i da postoje službe koje su zadužene za takve stvari.

U vreme kad smo sišli dole, Srpski husarski puk se hrabro borio na Peskiju. Svi su borci tu pokazali veliku hrabrost. Međutim, u jednom trenutku je stiglo naređenje od kapetana Dragona da se razduži oružje i ode u mesto Snežnovo, gde će ljudi moći da odmore i sačekaju premeštaj u Sedmi bataljon. Dobili smo naređenje da odemo sa mesta gde smo se nalazili zbog alkohola i nediscipline koja je tamo vladala. Razdužili smo oružje, svi sem Počuče, jer on tu oružje nije ni zadužio.

Ono što je bilo čudno je to da nismo svi bili smešteni u jednom stanu. Kapetan nam je, nama novopridošlim borcima, naredio da pređemo u drugi stan kako ne bismo pravili gužvu.

Takođe, kapetan me je tada pozvao u njegovu sobu i rekao mi da uzmem bombu. Pitao sam ga šta će mi bomba, kada je Snežnovo, mesto u kom smo se nalazili, 60 kilometara od prve borbene linije. Međutim, on je insistirao na tome, uz savet da ukoliko vidimo neke vojnike da su opkolili zgradu, uzmemo tu bombu i da je bacimo na njih, kako bi on mogao da čuje šta se dešava i reaguje. Naravno, nisam uzeo bombu jer sam naslutio da se nešto dešava i nisam želeo da upadam u takve probleme.

Sutradan je počela tenzija među dobrovoljcima i velika svađa. Kapetan je govorio Počuči da se odrekne Gerovca, na šta mu je Radomir rekao da ne želi da se odrekne nekog ko nam donosi hranu. Bili smo iznenađeni što kapetan tako nešto traži, a meni su samo odzvanjale u glavi informacije koje sam dobio u Rusiji. Kao da sam predosećao da će se nešto dogoditi.

Velika tenzija je izbila zbog toga što je kapetan “uhvatio” dva momka iz puka pod svoje i govorio kako će se odvojiti od nas. Mi, ostali, ostali smo složni i nismo hteli da idemo sa njima. Kapetan je potom od svih nas tražio da se odreknemo Gerovca, ali nam nije obrazložio zbog čega. Govorio je kako će otići iz puka. Radomir je bio jako iscrpljen psihički, zbog čega je odlučio da ode iz Novorusije u Moskvu.

Tenzija je bila sve veća i veća. Gerovac je pozvao iz Moskve i rekao da zna šta se dešava. Rekao mi je da prenesem kapetanu, informacije sa vrha, da on više nije kapetan i da kažem borcima da krenu sa mnom za Donjeck kako bih ja vodio puk. Sve to mi je bilo smešno, nisam želelo ni da pomislim na tako nešto. Ipak, preneo sam momcima poruku, ali niko nije hteo da ode kod kapetana i da mu kaže nešto tako iz straha da ih ne ubije. Te noći dogodilo se još nešto čudno. Negde oko tri sata noću, dok sam sedeo u kuhinji pored prozora, čuo sam da neko šeta ispred. Video sam vojnika sa automatskom puškom kako trči prema Počučinom i kapetanovom stanu. Probudio sam momke i rekao sam im da sam video nekog vojnika kako se sakrio u žbunu ispred njihove zrade.

Momci su se uspaničili, i preko motorole smo pokušali da dobijemo kapetana. Nismo uspeli, te je jedan momak izvadio bombu, koju mu je dao kapetan. Istu onu koju je nudio meni. Sprečio sam ga da je baci kako ne bismo svi nastradali. Telefonom smo uspeli da dobijemo Počuču i upozorimo ga. Gledajući kroz noćnik proverili smo šta se dešava, ali sve je bilo mirno, samo smo videli jedan automobile koji je projurio tuda. Tu noć smo svi bili budni.

Ujutru oko osam sati otišao sam kod kapetana da mu prenesem te informacije, kao i izveštaj šta se dešavalo prethodne noći. Preneo sam mu šta je Gerovac rekao i to se tada završilo na tome.

Da, i sve je bila klopka. Moram samo da napomenem, da to nije bilo hapšenje, niti zarobljavanje, već da smo mi bili oteti. Berić i Vujić su zloupotrebili svoj položaj time što su sa 15 naoružanih ljudi došli i oteli nas.

Tog dana, sam bio u stanu kod kapetana i Radomira. Kapetan nije bio tu. Radomir je bio u civilu, spakovan i trebao je da krene za Moskvu. Komšinica preko puta ulaza pozvala me je da joj jedan Rus i ja pomognemo da nešto prenese. Ponudila nas je čajem i otišla do prodavnice po šećer. Vratila se brzo i bila je uplašena. Ispričala nam je da se neki naoružani ljudi, sa maskama i bez oznaka nalaze ispred naše zgrade. Da su zauzeli borbeni položaj. Na to sam je pitao da li je videla kapetana i ona je rekla da ga je videla da stoji pored banke i sve to posmatra sa jos jednim vojnikom.

Tog momenta, brzo sam se vratio u stan i ispričao o tome što sam upravo čuo. Momci su bili iznenđeni i uplašeni, na šta je Radomir rekao da ostanemo pribrani i da su najverovatnije u pitanju naša braća. Sišao sam sa momcima da proverim o čemu se radi i zatekao vojnike u borbenom položaju, te smo pretpostavili da se radi o nekoj vojnoj vežbi. Vratili smo se u stan kod komšinice na čaj. Sedeo sam možda 10 minuta kada je neko pokucao na vrata.

Ušao je čovek sa pištoljem i fantomkom, a iza njega je bio jedan sa automatskom puškom. Naredio mi je da legnem. Zavezali su i mene i Rusa koji je bio sa mnom. Dok sam ležao čuo sam da neko viče moje ime. Izveli su me iz stana u hodnik gde sam ugledao Dejana Vujića i Dejana Berića. Vujić je rekao Rusima da sam ubica i tog momenta su me ubacili u sobu kod Počuče gde su svi ležali na podu. Čuo sam Vujića i Berića kako govore da nas sve treba pobiti jer mi sarađujemo sa Ukraincima. Vršljali su po stanu i uzeli svima sun am uzeli lične stvari. Stavili su mi kesu na glavu i izveli ispred zgrade. Čuo sam kako repetiraju puške.

Da. Strpali su nas u kombi. Čuo sam da pored mene još neko leži. Bili su to Počuča i Uroš. Dok smo kombijem išli ka Donjecku, više puta sam na ruskom pitao ko su ovi ljudi koji nas kidnapuju. Nisam dobio odgovor.

Došli smo do nekog objekta, gde su nas stavili u neki podrum. Krenuli su da nas ispituju raznim metodama mučenja. Sve vreme ispitivanja Berić je tražio od mene da priznam da sam došao da ubijem njega i kapetana Dragona. Nisam pristao na to.

Naravno da ne. Ja nisam ubica. Iako sam bio spreman i da primim metak, a ne da priznam takvu laž. Kada je Berić video da neću priznati tako nešto, rekao mi je da će ubiti Počuču i Uroša koji su takođe bili oteti. Znao sam da Radomira ne može da ubije, ali sam isto tako znao da je spreman da naudi Urošu. Zato sam rekao tako nešto, jer je dogovor bio da jedino tako neće nauditi Urošu.

Veliki broj ljudi iz Srbije i Rusije zalagao se za naše oslobađanje. Braća Rusi došli su po nas da nas oslobode. Stavljeni smo u džip i išli smo kroz Donjeck. U jednom trenutku smo stali i prešli u kombi, gde nas je pozdravio jedan čovek na srpskom rečima: “Pomaže Bog, braćo Srbi”. Nastavili smo dalje. Tek tada su nam odvezali oči. Prepoznali smo čoveka koji nas je oslobodio. Nastavili smo put ka Lugansku gde su nas sačekali veoma uticajni Rusi. Potom smo odatle otišli za Moskvu.