LAZANSKI U LATAKIJI: Teško je biti ratni izveštač u Siriji (FOTO)

 "Znam da je 'Politika' najstariji i najugledniji dnevni list na Balkanu i zato mi je posebno drago da ste došli ovde da izveštavate za vaše čitaoce, za Srbiju, jer vi ste naši prijatelji", rekao mi je general Igor Konašenkov, portparol Ministarstva odbrane Rusije, čim smo sleteli u bazu Hmejmim kraj Latakije.

Na moje pitanje o potencijalno opasnim situacijama u vazdušnom prostoru Sirije, u kontekstu prisustva ruskih, izraelskih i američkih aviona, general je za "Politiku" rekao kako postoji stalna veza između nadležnih izraelskih i ruskih instanci po tom pitanju, kao i da je s Amerikancima postignut dogovor, pa ni tu ne očekuje probleme.

Ali, u Siriji ima problema. I za novinare. Čas ima, pa nema interneta. Isto je i sa strujom. U ruskoj vojnoj bazi Hmejmim, na aerodromu kraj Latakije, pres-centar je jedna sobica tri s tri metra u zgradi civilnog dela aerodroma, četiri stola i osam stolica, aparat s hladnom i toplom vodom, kesa s kafom i plastične čaše. Nijedan kompjuter, kopir-aparat, faks. Ništa. Kada smo svi uneli opremu, torbe, kamere, stative, reflektore i laptopove praktično smo hodali jedni po drugima. I taman kada ugrabiš pola metra prostora za pisanje – nema interneta. "Zašto nema", ogorčeno sam upitao ruskog majora. "Nisam ja provajder", hladno mi je odgovorio.

Znao sam da je major iako nijedan oficir i podoficir ruske vojske u bazi Hmejmim na uniformi nema oznake čina. Subordinacija je na osnovu poznanstva. Zato u prolazu jednih pored drugih praktično niko nikoga vojnički ne pozdravlja, jer se i ne zna ko je ko. Iako, na prvi pogled, odiše ležerna ratna atmosfera bez mnogo formalnosti, ispod nje leži čelična disciplina.

Svaka jedinica u bazi je autonomna jedinica, svaka ima svoj prostor ograđen bodljikavom žicom, maskirnim mrežama i kapijom sa svojom stražom. Razlog? U bazi rade i Sirijci na obnovi infrastrukture. Pripadnici vojne policije nose na levom ramenu navlaku sa oznakom "MP". "Šta će vam engleski naziv na ruskoj iniformi", pitao sam majora. "Pa mi smo sada u inostranstvu....", kratko je odgovorio.

Pre početka bilo kakvog novinarskog rada general Igor Konašenkov je održao malo predavanje šta možemo da snimamo, a šta ne možemo. Tu lekciju je teže naučio snimatelj Prvog kanala ruske državne televizije kojem je kamera oduzeta. Intervencijom zvezde ruske televizije Irade Zeinalove, ista je vraćena kamermanu narednog dana, ali nikome više od novinara nije palo napament da bilo šta snima bez pitanja.

Krupni planovi aerodroma i baze su zabranjeni, jer kako reče general, 85 odsto obaveštajnih informacija potiče iz otvorenih izvora. Nije dozvoljeno ni snimanje lica vojnika, oficira i podoficira, posebno ne pripadnika Specnaza. Oficire koji su stigli sa nama u Hmejmim možemo da snimamo. Od tehnike ne možemo da snimamo radare, oklopne transportere BTR, raketni sistem "pancir", helikoptere na stanici, ni transportne avione.

Svaki drugi transportni "iljušin 75" imao je sa obe strane trupa lansere IC patrona, od helikoptera Mi-24 i Mi-17 svaki je bio opremljen takvim lanserima za ometanje raketa kategorija "strela", "stinger" ili još modernijih.

Helikopteri Mi-24 lete skoro neprekidno u borbenoj zaštiti baze, broj im se u vazduhu povećava prilikom poletanja borbenih aviona, jer "suhoji" sa podvešenim bombama i raketama poleću pod forsažom, a to je vatrena repatica iz motora idealna za privlačenje raketa koje se navode na toplotu iz avionskih motora. Zato helikopteri Mi-24 u brišućem letu pretražuju teren oko baze ne bi li uočili nekog teroristu s protiv-avionskom raketom na ramenu. Upravo zato su i sve kuće oko baze i ispražnjene, ali su potencijalni problem okolna brdašca.

Nije lako raditi posao novinara u ratu u Siriji. Ako nemate solidno vojnotehničko znanje, možete da pišete o izbeglicama i socijalnopolitičkoj drami države u ratu, završava Lazanski.