"Moj brat je beskućnik, a ja ne mogu da ga dovedem kod sebe jer je bolestan"
Ešli Vombl je 2009. izgubila brata. Jednog dana je otišao iz roditeljske kuće i više se nije vratio. Ešli piše memoare o svom životu i životu njenog brata, koji i danas kao beskućnik luta po američkim gradovima.
"Prolazila sam pored beskućnika svaki dan dok sam išla na posao u elitnu, staklenu zgradu gde sam radila u magazinu za žene. Prolazila sam pored starije žene koja je prosila s kutijicom, pored muškarca koji je spavao u staroj, prljavoj vreći za spavanje s plišanom životinjom u ruci. Svi oni bili su nesretni deo populacije Njujorka o kojoj nikada nisam razmišljala. Nisam o njima razmišljala sve do jednog letnjeg dana 2009. godine kada je moj mlađi brat Džej ostavio ključeve kuće na stolu i otišao iz svog doma u zapadnom Teksasu i počeo da živi na ulici. Pokušavala sam na razne načine da saznam gde je”, priča ona.
Njen prijatelj je štampao slike i velike postere sa njegovom slikom na kojoj je pisalo "nestao". Pokrenula je i grupu na Fejsbuku i kontaktirala stare prijatelje u mestu gde su rođeni. Ipak nije imala sreće.
“Nikoga nije zanimao iznenadni nestanak 20-godišnjaka koji boluje od šizofrenije. Moj brat se godinu i po dana borio sa šizofrenijom i prihvatila sam da moram da smanjim očekivanja, da njegov život neće biti onakav kakvim sam ga zamišljala. Umesto da je otišao na faks nakon srednje škole, Džej je postao opsesivan s teorijama oko terorističkog napada. Postao je bolestan”, kaže ona.
Prvi poziv s Menhetna
Nekoliko nedelja nakon što je nestao policija ga je pronašla kako razgovara s paukom. Smestili su ga u bolnicu, ali je nakon 72 sata opet nestao.
“Vremenom sam i ja mislila da ću poludeti. Počela sam stalno da kasnim posao i na kraju sam završila na terapiji. Jednog dana zazvonio mi je telefon. Nazvao me je brat i rekao da je na Menhetnu. Laknulo mi je. Pitala sam ga da li želi sa mnom na večeru i na moje iznenađenje, pristao je. Rekao mi je gde je i kad sam ga ugledala stajao je i buljio u ljude. Nije me primetio sve dok mu nisam prišla i rekla njegovo ime.Da se ta večera dogodila godinu dana ranije verovatno bih mu ponudila da dođe kod mene kući, ali ovaj put sam ga pitala da li zna zašto ga ne zovem kod mene”, priča ona prenosi express.hr.
Posle toga se više nisu videli, a on joj se ponekad javi telefonnom:
“Setim ga se svaki put kad prođem pored nekog beskućnika i pitam se koga su oni ostavili iza sebe!", zaključuje Ešli.